Top 10: Najbolji dokumentarni filmovi 2020. godine

Prošla godina po mnogočemu je bila posebna iz dobro poznatih razloga pandemije i kompletnog zaustavljanja javnog života. Toga nije bila pošteđena ni filmska industrija, od faze produkcije do faze distribucije, a naročit udarac pretrpeo je festivalski ciklus. Međutim, kada uporedimo tektonske promene koje je doživeo svet igranih filmova s onim dokumentarnim, jasno je da su dokumentarci bolje prošli. Razlog tome je pre svega fleksibilnost dokumentarističkog biznisa i zapravo status specifične tržišne niše koju dokumentarci zauzimaju. Istini za volju, nije to od juče, jer su već godinama ranije autori, producenti i produkcijske kuće iza visokoprofilnih dokumentarnih uradaka, pokazivali više otvorenosti i spremnosti za saradnju sa streaming platformama. Takođe, i dodeljivači nagrada bili su spremniji da nagrade Netflixov dokumentarac pre nego igrani film.

U pandemijskim uslovima podređeni položaj pokazao se kao svojevrsna prednost: festivali dokumentarnog filma bili su pripremljeniji za prelazak na internetske platforme i to su među prvima učinili CPH:DOX i Hot Docs. Posebna je zanimljivost i to da su se u periodu letnjeg otvaranja za fizičko izdanje, takođe prvi otvorili dokumentarni festivali (FID Marseille), te da su oni među poslednjima zatvorili vrata publici (Doclisboa), po pravilu držeći online opciju u rezervi koja je dobro došla specijalizovanoj profesionalnoj publici (novinarima, kritičarima i pripadnicima filmske industrije).

Iz osobnog iskustva mogu reći da nikada nisam toliko virtuelno putovao kao ove godine, od Sheffielda (Doc/Fest), preko Marseillea, Akranesa (neponovljivi IceDocs), Prizrena i Sarajeva, do Beograda (Beldocs), Lisabona i Tallinna. Zanimljivog dokumentarnog štiva moglo se naći i na festivalima specijaliziranima za kratki metar, poput onih u Beču (Vienna Shorts) i Uppsali (Short Film Festival). Naravno, malo šta može zameniti pravu kino-projekciju, što se preslikalo i na listu koja sledi. Uz već tradicionalno upozorenje da su liste ovog tipa pre svega stvar utiska i ličnih afiniteta, a ne nužno objektivno merljivih kvaliteta, ugodno čitanje Vam želim.

Najbolji dokumentarni filmovi 2020. godine po izboru Marka Stojiljkovića:

10. “Influence” (2020)

• Režija: Diana Neille i Richard Poplak
• Zemlje porekla: Južnoafrička republika / Kanada
• Trajanje: 90 minuta

Najklasičniji od svih dokumentaraca na listi, informativan i napet kao kakav politički triler, “Influence” prati karijeru, (finansijske) uspone i (moralne) padova Lorda Tima Bella i njegove kompanije Bell Pottinger. Za neupućene, reč je o verovatno prvom profesionalnom i etabliranom spin doktoru te PR kompaniji upletenoj u neke od najvećih skandala kasnog 20. i ranog 21. veka. Integralna verzija prikazana na premijeri na Sundance Film Festivalu imala je trajanje od 105 minuta, verzija u Sheffieldu koju sam osobno video skraćena je za nekih petnaestak. Ponešto se verovatno izgubilo u tom procesu, ali količina informacija i silina vožnje kroz različite prostorne, vremenske i političko-kontekstualne okvire čine ovaj film obaveznom literaturom za entuzijaste dotične tematike, bez preteranih ambicija da tematiku približi nezainteresovanoj publici.

9. “Iradijacija” / “Irradiated” / “Irradiés” (2020)

• Režija: Rithy Panh
• Zemlje porekla: Kambodža / Francuska
• Trajanje: 88 minuta

Dugo je postojala nedoumica je li Rithy Panh, ma koliko vešt i versatilan u načinu obrade bio, ipak autor od jedne teme usled svoje lične traume preživljavanja pod zločinačkim režimom Crvenih Kmera u Kambodži. S dokumentarcem “Iradijacija” pokazao je i dokazao suprotno. Film bi bilo najpreciznije opisati kao filozofski esej upakovan u formu celovečernjeg dokumentarca, koji od gledaoca zahteva potpunu koncentraciju na tematiku ratova i zla 20. veka. “Iradijacija” obiluje istorijskim, filozofskim, literarnim i filmskim referencama zahtevnima za mapiranje, a vizuelni identitet tri odvojena 4:3 ekrana koji se znaju stopiti u jedan ekstremno široki, ostavio je živu publiku (film je premijerno prikazan u glavnom takmičarskom programu Berlinalea) bez daha. Reč je o izuzetno zahtevnom filmskom delu koje ipak nagrađuje svoje gledaoce.

8. “Bloody Nose, Empty Pockets” (2020)

• Režija: Bill Ross IV i Turner Ross
• Zemlja porekla: SAD
• Trajanje: 98 minuta

Kakva bi lista dokumentarnih filmova bila bez barem jednog lažnjaka? U filmu braće Ross, “Bloody Nose, Empty Pockets” lažna je tek premisa zatvaranja bara Roaring Twenties u Las Vegasu. Isti se nalazi u New Orleansu i za potrebe snimanja je iznajmljen. Kasnije su u njega dovedeni probrani stalni gosti drugih barova, pod improvizacijskom premisom poslednje večeri bara kojeg učestalo posećuju. Ekipa je šarolika: tu su gazdarica, bradati šanker i gosti – od ratnog veterana, preko propalog glumca, do prostitutki i agresivaca koji pokušavaju da održe masku respektabilnosti. Opservacije, interakcije i emocije, pak, ne mogu biti autentičnije, zbog čega je “Bloody Nose, Empty Pockets” svakako zaslužio da se upiše među najbolje dokumentarce godine.

7. “Zaklinjem se” (2020)

• Režija: Nikola Dragović i Milutin Petrović
• Zemlja porekla: Srbija
• Trajanje: 86 minuta

Film koji bi u nekom idealnom svetu stavio tačku na događaje iz devedesetih, prikazujući perspektivu nevoljnog mladog vojnika na odsluženju vojnog roka, čiju rutinu apsurda paradnog hodanja i učenja zakletve napamet, prekida rat. Taj vojnik je Igor Dikić, beogradski dečko zaljubljen u Kim Basinger, vreme radnje je 1991. godina, a mesto Varaždin i komunikacijski objekat na Ivanščici. Baziran na kućnim filmovima (u poslednje vreme opsesija i specijalizacija cenjenog beogradskog no budget autora Milutina Petrovića) snimljenim od strane Igorovog rođaka netom pre, za vreme služenja vojnog i netom posle demobilizacije, s apsurdno-duhovitim umecima iz arhive Zastava Filma (produkcijska kuća pokojne JNA koja se uglavnom bavila propagandom) i refleksijama s odmakom od blizu dve dekade, “Zaklinjem se” je vrlo snažna izjava protiv rata, vojski, naredbi i ideja da je neko nekome neprijatelj samo zato što je stiglo takvo naređenje s vrha.

6. “The Self Portrait” (2020)

• Režija: Katja Høgset, Margreth Olin i Espen Wallin
• Zemlja porekla: Norveška
• Trajanje: 80 minuta

Lene Marie Fossen je bila darovita i perspektivna umetnička fotografkinja koja se tokom većeg dela svog života borila s anoreksijom. Rezultat toga je njen direktan prelaz iz detinjstva u starost (odnosno sve ono što starost podrazumeva, dakle večiti umor, malaksalost, nedostatak snage, podložnost bolestima i povredama), pritom preskočivši i mladost i zrelost. Zbog toga je postala mudrija, u nekom trenutku čak i hrabrija da pokuša da ostvari svoje snove, ali lek za svoje stanje nije pronašla. U filmu “The Self Portrait” koji su zajedničkim snagama realizovale Margareth Olin, Katja Hogset i Espen Wallin, Lene Marie vidimo ogoljenu, do kosti i kože, doslovno i metaforički, fizički, psihički i umetnički. Ono prikazano nije nužno prijatno, naprotiv, potresno je i šokantno, ali i potrebno i otrežnjujuće. Jedan od filmova s najjačim udarcem u prethodnoj godini.

5. “O jednoj mladosti” (2020)

• Režija: Ivan Ramljak
• Produkcija: Akademija dramske umjetnosti u Zagrebu
• Zemlja porekla: Hrvatska
• Trajanje: 78 minuta

Evo nas opet kod umetničke fotografije i tragične mladosti. Protagonista Ramljakovog diplomskog filma Marko Čaklović ostavio je nizbrisiv trag u životu mnogih ljudi i kulturnom pejzažu Zagreba pre svoje iznenadne smrti. Čaklović je bio talentovani fotograf, jedan od osnivača Radija Student, pionir VJ-inga, ali najviše od svega avanturista i hedonista, koji je svestan svoje mračne strane živeo po svojim pravilima. On je i autor celokupnog vizuelnog materijala Ramljakovog filma, statičnih fotografija i kućnih videa nastalih na zajedničkim druženjima, a preko te umešno kolažirane vizuelne podloge nasnimljena je naracija Čakloviću bliskih osoba, od samog reditelja kao nekada najboljeg prijatelja, preko sestre i dveju bivših devojaka do još jednog bliskog prijatelja. “O jednoj mladosti” nije samo filmska posveta Čakloviću i jednoj mladosti, već je zapravo film o mladosti kao takvoj, ali i o specifičnom mestu i vremenu, Zagrebu na prelasku milenijuma, s traumom rata i provincijalizacije u bliskoj prošlosti, te entuzijazmom i nadom za bolju budućnost kojom su motivisani pojedini individualni napori.

4. “Ponoćna obitelj” / “Midnight Family” (2019)

• Režija: Luke Lorentzen
• Zemlje porekla: SAD / Meksiko
• Trajanje: 81 minutu

Liberterijanski nauk kaže da kada država ne uspe da građanstvu pruži pojedinu uslugu (što se dešava pre ili kasnije), tržište gotovo automatski uskače. Međutim, kada se pod uslugom podrazumeva nešto toliko fundamentalno i urgentno poput hitne pomoći, stvari više nisu samo paradoksalne, već počinju da izgledaju distopijski. U svom opservacijskom dokumentarcu “Ponoćna obitelj”, američki reditelj Luke Lorentzen prati familiju Ochoa, oca i dva sina, koji operišu kao nelicencirana služba hitne pomoći, krstareći noćnim ulicama Mexico Cityja u lovu na klijente preko informacija s policijskog skenera. U tom ne u potpunosti legalnom poslu nisu jedini, ali kada javna služba ima samo 45 vozila na desetak miliona stanovnika, prostor za privatne inicijative tog tipa sam se otvara. “Ponoćna obitelj” zapravo je blizak rođak igranog filma “Noćne kronike” / “Nightcrawler” (2014) Dana Gilroya, samo još realističniji, urgentniji i strašniji jer se radi o dokumentarcu s minimumom manipulacije.

3. “Govori da bih te vidio” / “Govori da bih te video” (2019)

• Režija: Marija Stojnić
• Produkcija: Bilboke / Set Sail Films / Restart
• Zemlje porekla: Srbija / Hrvatska / Katar
• Trajanje: 73 minute

Film je prevashodno vizuelni medij, radio auditivni. I jedan i drugi mogu se naći na koti narativne komponente, značajne za oba medija. U svom filmu o Radio Beogradu, “Govori da bih te vidio”, pre svega njegovom drugom i trećem programu posvećenima autorskim sadržajima iz domena kulture, filozofije, esejistike i srodnih polja, debitantkinja u dugometražnom formatu Marija Stojnić bira put kojim se ređe ide. Opservacijski pasaži snimljeni pristupom muve na zidu smenjuju se s kontekstualizacijom kada, gde, kako i zašto slušamo radio i s briljantnim intermecima izvedenim kroz neprekinute kadrove laganog preletanja preko različitih prostorija, hodnika, pa i lifta, preko kojih čujemo neke od programskih bisera iz radijske arhive. “Govori da bih te vidio” nije samo pohvala ikoničkoj instituciji koja je preživela i nadživela razne države i režime, većoj od grada i države u kojoj se trenutno nalazi, već i radiofoniji kao takvoj, što je posebno značajno u današnje vreme trivijalizacije svega i svačega.

2. “A Loss of Something Ever Felt” (2020)

• Režija: Carlos E. Lesmes
• Zemlje porekla: Estonija / Kolumbija / Švedska
• Trajanje: 83 minute

Estonsko-kolumbijska koprodukcija u režiji Carlosa E. Lesmesa, “A Loss of Something Ever Felt”, unikatan je žanrovski melanž u dokumentarnom filmskom rodu. Osnovna priča linearne je naravi i zapravo se može opisati kao triler potrage za nestalim Estoncem Laurijem po ulicama i državnim institucijama kolumbijskih gradova Calija i Bogote. S jedne strane, Lauri je narkoman, pa njegov nestanak zapravo nikoga ne čudi, ali on svejedno otvara prostor za razmatranje tragedije koju je isti izazvao, kao i korena Laurijeve dubinske tragičnosti koja nema nužno veze s drogom, već odsustvom osećaja pripadnosti i neutaživom željom za slobodom i prostranstvom. Protagonistkinja filma je Laurijeva sestra Eeva koja ga skupa sa svojim mužem i prijateljem, samim Lesmesom koji paru služi kao neka vrsta vodiča i prevodioca, traži po ulicama nepoznatih gradova boreći se sa sopstvenom ovisnošću o majčinom odobravanju. Perfektno kodirajući film da dočara atmosferu mesta i u okviru grupe, oslanjajući se muziku, dizajn zvuka i narativni element Laurijevih pisama za koja tek na kraju otkrivamo da su starija od njegove južnoameričke epizode, Lesmes uspeva da udahne sasvim novi i originalni život klasičnoj priči o porodičnoj tragediji, paklu droge i opasnosti miskomunikacije.

1. “Velika slova” / “Uppercase Print” / “Tipografic Majuscul” (2020)

• Režija: Radu Jude
• Zemlja porekla: Rumunjska
• Trajanje: 128 minuta

Razlog zašto se jedan od dva ovogodišnja dokumentarca trenutno najprominentnijeg rumunskog sineaste Radua Judea, “Velika slova”, našao na vrhu liste prosta je činjenica da ovaj formalno radikalni i beskompromisni film dosledne etike radi čak i kad po logici stvari to ne bi smelo biti moguće. Zapravo, ovakav korak nije nimalo čudan za Judea koji se opsesivno bavi iskopavanjem nepočinstava rumunskog društva u raznim istorijskim periodima, koje ono uporno pokušava pospremiti pod tepih. Taj korak u smeru spajanja faktualnog i fikcijskog ovde poprima neverovatne razmere: osim ilustrativnih, ponekad apsurdno-humornih pasaža iz filmskih žurnala, ostatak materijala je ne-fikcijska drama o sudbini momka po imenu Mugur Calinescu koji se usudio da naslovnim velikim slovima piše grafite s društveno-angažovanim, neki bi rekli političkim, parolama po zidovima za vreme surovog Ceausescuovog komunističkog režima. Tu dramu uobličenu prema policijskim i obaveštajnim zapisnicima Jude postavlja prvo na scenu, s glumcima (ličnosti drame su ili pokojne iz manje ili više tragičnih razloga, ili nevoljne da bi opet svedočile), a potom sve to snima. Rezultat je filmovani doku-teatar, dakle potpuno svež izum koji pomera granice filmske umetnosti.