Kuća duhova
Kapija se otvara na vrt ispunjen gustom vegetacijom. Muški i ženski glas, On i Ona, razgovaraju o magnoliji i njenom žutom cvetu, boru i palmi-portiru. Kamera bez žurbe klizi zajedno sa glasovima, kroz kapiju i vrt do vrata koja otvara nevidljiva ruka. Neimenovani posetioci navodno su došli da se zahvale za večeru i razgovor s nekim drugim Njim i Njom. Jesu li ikada bili u toj kući? Je li iko ikada u njoj živeo? Nije li sve plod njihove mašte? Dok pohode kuću, glasovi kao jedino telo imaju kameru samu, objektiv umesto očiju. Utvarno prisustvo, određeno odsustvom, nalik samom zdanju. Pusto je, ali život nastavlja da pulsira: kreveti su namešteni, čajnik je na ringli. Na njihovo razočaranje, čak se ni prašina još nije nakupila, pa ne mogu da upišu svoja imena. Da mogu, možda bi napisali: Manoel Cândido Pinto de Oliveira e Maria Isabel Brandão de Meneses de Almeida Carvalhais.
Kuća-bioskop
Kamera sagledava prostor, dok glasovi oklevaju. Ona se pribojava same kuće. Čini im se da čuju buku i spektralna kamera zaviruje u radnu sobu, odakle joj se, za pisaćom mašinom, predstavlja Manoel de Oliveira, reditelj filma “Visit or Memories and Confessions” / “Visita ou Memórias e Confissões” (1981./1982./2015.) koji gledamo. Modernistička kuća koju pohodimo mi i duhovi – mi-duhovi – nalazi se u Rua da Vilarinha u Portu. Projektovao ju je José Porto 1940. godine, u maniru Mallet-Stevensa i Le Corbusiera. Posetioci koji to nisu susreću vodiča-vlasnika, koji to već nije jer je kuća prodata. Duhovi lelujaju u zdanju koje je, de Oliveirinim rečima, stvorio i oblikovao njegov duh, ne njegovo telo. Konkretna, ali naseljena stvarima na pragu jezika, kuća je još uvek ideja: projekcija projektovanih posetilaca i (filmski) projekat njenog bivšeg vlasnika. Ona je prostor koji se projektuje i na koji se projektuje, ubrzo i prostor u kome se projektuje. Vremešni reditelj zamračuje sobu i uključuje projektor, uperen u kameru-nas. Kuća je najednom bioskop: projektovana slika ispunjava platno. Na njemu: kućni snimci bezbrižne dečije igre. Kuća ne samo da projektuje, već i indukuje pokretne slike, kakve su one, kasnije, među cvećem, sa rediteljevom suprugom Marijom Isabel, kojoj je film i posvećen.
Kuća-brod
U ovom domu je reditelj proputovao svoje najduže putovanje – čak 40 godina. Izašavši iz spavaće sobe, On i Ona nailaze na stub-jarbol. Dotrajalo kupatilo ima kružne prozore; verande i terase su mostovi i palube. S terase se pogled pruža na more flore. U kući se čuvaju školjke i morski puževi. Kod de Oliveire kuća usidruje, ali ona nije sigurna luka koja čeka da prigrli moreplovca. Kroz godine i iskustva plovi se u njoj, njom i sa njom. Ona i On imaju utisak da se ljuljaju, a dok pada kiša, iluzija da su na brodu još je snažnija. Kuća diže sidro i isplovljava, pepeljara klizi po stolu. Nautička metafora utemeljena je u samoj arhitekturi: koncentrična i konkavna građevina s neznatnim brojem ivica i pravih uglova, vrata i unutrašnjih zidova kroz mnoštvo prozora sa svih strana okupana je prirodnim svetlom. Okrenuta moru, pluta u okolnom krajoliku. Njenim prostorom i kamera neometano plovi i promatra u svojoj navigation architecturale. Kuća osmišljena za plovidbu u kadru-sekvenci.
Kuća-muzej
Opterećen dugovima, de Oliveira je, kako u filmu i govori, godinama nagovarao opštinu Porto da njegov dom otkupi i pretvori ga u muzej, na primer numizmatike, dok u svojim beleškama lista i druge ideje, poput muzeja s umetninama i dokumentacijom ili administrativnog centra za lepe umetnosti, pod uslovom da se kuća kao reprezentativni uzorak modernističke arhitekture sačuva u svom izvornom obliku. Ti pokušaji, kao i oni da se pripoji kompleksu Univerziteta u Portu, nisu urodili plodom i kuća je prodata. (Autorova arhiva početkom 20. veka biće premeštena u muzej koji se, nimalo slučajno, zove Casa do Cinema, i koju je projektovao još jedan zapaženi arhitekta – Álvaro Siza.)
Međutim, u ovom filmu iz 1981/2., na rediteljevu želju prikazanom tek posthumno 2015. godine, kuća već jeste muzej. Atipična struktura i fluidan enterijer ispunjen stilskim nameštajem i upečatljivim predmetima od nje čine kabinet kurioziteta, dok je porodične fotografije i audiovizuelni zapisi praćeni rediteljevim komentarom uspostavljaju kao komoru sećanja, živu porodičnu arhivu rođenja, odrastanja, ljubavi i gubitaka. Umetanjem autorovih razmišljanja o smrti, ženama, Bogu/Apsolutu, o kratkom boravku u zatvoru nakon ispitivanja kome je bio podvrgnut 1963. od strane portugalske tajne policije PIDE, te motivima za snimanje filma “NO or the Vain Glory of Command” / “‘Non’, ou A Vã Glória de Mandar” (1990), kuća postaje i platno za autoportret u konkavnom objektivu i konveksnom subjektivu istorije Portugala.
Kuća-svet
Kuća u de Oliveirinom filmu je, dakle, boravište fantoma, bioskopska sala, plovilo i muzej, arhiv i ogledalo – građevina-kapsula u koju gledaoci ulaze tek nakon smrti dugovečnog vlasnika; mesto koje se sa spoljnim svetom dodiruje samo vlastitim kopčama. Ona je kuća-svet koja u sebi sadrži druga vremena i druge kuće – onu koju je rediteljev otac izgradio 1904. i u kojoj je Manoel odrastao, rodnu kuću Manoelovog oca, kuću koju je Maria Isabel nasledila od predaka – ali i druge prostore, poput očeve fabrike, okupirane od strane radnika nakon Karanfilske revolucije 25. aprila 1974. godine.
Dok kamera u sumrak zumira kroz prozor – jednu od tih kopči sa svetom izvan – On govori: “Kuća je ujedno nešto iz čega raste život i prepreka, zato što je medijum koji moramo da uklonimo. Ona sprečava ljude da se zbliže, zato što je osmišljena kao užitak, sklonište, deljeno iskustvo. Odnos mora da bude neposredan, bez ičega što plovi ili što je između, bez vrednosti koje bi se isprečile. Govorim o Čoveku, kući u kojoj živi, i zavetu koji ih vezuje i koji moramo da zaboravimo. Potrebno nam je polazište, nešto drugo, čitav svet. Kuća je mi.”
Ona protivreči: “Mi nismo kuća. Kuća je svet. Naš svet.”
Kuća u “Visit or Memories and Confessions” fikcija je kuće, dok je kuća fikcije par excellence filmski studio. Prikazujući studio čuvene Tobis Portuguesa, de Oliveira studio definiše kao istinsko stanovište filma, veštačku i kompozitnu fabriku fikcije – prave istina filma.
Nakon dana u dijegezi fikcije kuće, Ona i On se udaljavaju kroz mrak, dok se u de Oliveirinom (nekadašnjem) domu pali svetlo.
Kuća nastavlja da (se) projektuje, da osvetljava
nalik žutom cvetu magnolije s početka filma, sada progutanom crnilom ali blistavom u sećanju Njega i Nje,
nalik bezvremenskoj zvezdi domova koji ne umiru i filmova koji nas gledaju.
Projekt “Doku-esejistički pejzaži” sufinanciran je sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.