Veći deo četvorosatnog dokumentarnog filma “Dok nas ludilo ne rastavi” / “‘Til Madness Do Us Part” / “Feng ai” (2013., Wang Bing) zbiva se u svojevrsnom kavezu za ljude, a tek mali deo na pustim ulicama jednog velikog grada na jugozapadu najmnogoljudnije zemlje sveta. Kamera je svedok koji među izolovanima pronalazi različite slučajeve narušenog psihičkog zdravlja ili pojedince otuđene od grupe.
Ona zatim prati njihove imitacije života iza rešetaka, da bi tek u jednom izdvojenom slučaju ispratila i izlečenog pojedinca van ovog začaranog kruga (u kvadratnom obliku). Pomenuti delić filma na pustim ulicama, kratkotrajan je, ali iznimno bitan – jer tada bivši bolesnik koji je dobio šansu povratka, besan tumara, sasvim besciljno i vrlo izgubljeno u pomrčinu, bežeći od porodice koja ga prisiljava na život po utvrđenim pravilima i ostalim društvenim normama civilizacije.
On niti luta, niti beži, već samo nestaje u mraku gde nema ni kraja, ali ni novog početka.
Budimo iskreni. Ima jedna obmana koju sebi samima ponavljamo dok život odmiče: “Ne može se tako nešto meni desiti… Bolest? Patnja? Nemaština? Ma, ne, ne, ni nama, niti nekom koga volimo, nekom bliskom, nekom mom.”
Wang Bing (1967.), kineski autor dokumentaraca “West of Tracks”, “Three Sisters” i “Father and Sons”, u filmu “Dok nas ludilo ne rastavi”, premijerno prikazanom u Veneciji 2013. godine, kružio je nekoliko meseci kamerom po muškom odeljenju psihijatrijske bolnice i ispričao bolnu tragediju onih koji su zabludu pretvorili u verovanje ili samo nastavili da beže, da beže, da beže dalje…
Ali, i to se dogodi, sav se potok oko nas zamuti, a teče dalje, i ti stojiš i shvataš novog sebe i svoju zabludu koju vir vremena odnosi. Budeš nemoćan, pa se trgneš i gaziš onu mutnu vodu u vrtlogu, grabiš dalje i tražiš, jer nisi suhi list što je na vodu pao.
Ne, ne, ti si čovek, istina; otac i mati te stvorili, istina; pa zablude su tvoje trajanje, istina; a između istine rođenja i istine umiranja, između neba i zemlje, tebe i njih – stoji istina, prosta i čista, kao dete što ćeš roditi, roditelja koje ćeš pokopati, i pamtiti…
Takvu istinu sluti i pisac Morelli iz Cortázarovih “Školica” pa u bolesničkoj postelji zapisuje: “Tek bol je ono što dušu od tela odvaja”. I zaista, tako jednostavna istina – pred bolom se duša sasvim sklanja i pokorava slutnjama, pa telo kroz patnju samo stiže u stvarnost, u maglu što guši disanje ili na proplanak mirisnog proleća gde srce uznemireno lupa, zenice se šire, a krv uzavrela tuče u čelo.
I tad se bolesnik nada ozdravljenju i povratku domu svom, svojoj uhodanoj stvarnosti, svom životu kojeg postaje svesniji nego ikad i koji mu iz bolnice izgledaše lagodniji i lepši. Ali i tad se, siromašak, nađe pred novom zabludom.
Vratimo se, dakle – zabludama. Zato što zabluda nije laž, zabluda je ono što imamo makar nas gušila ili snažila, zapravo ono što pomaže da dušu svoju razaznamo i prepoznamo, sačuvamo je od tela koje neizbežno stari, propada i istrune. Uostalom – “najlepše pevaju zablude”!
Junaci Wang Bingovog filma ponavljaju ujednačeno telesno postojanje, svodeći ga na jedan isti lavor za pišanje i pranje, na jednu istu postelju za dan i noć, na jedan isti polazak, isti dolazak, na prokleto isti krug od svitanja do sumraka u šugavom kružnom hodniku oivičenom visokom gvozdenom ogradom i zarđalom žicom.
Junaci Wang Bingovog filma ponavljaju ujednačeno telesno postojanje, svodeći ga na jedan isti lavor za pišanje i pranje, na jednu istu postelju za dan i noć, na jedan isti polazak, isti dolazak, na prokleto isti krug od svitanja do sumraka u šugavom kružnom hodniku oivičenom visokom gvozdenom ogradom i zarđalom žicom.
Provode vreme u društvu sebi sličnih, umobolnih šetača od severa ka jugu, pa sa zapada, prema istoku, potom od juga gore ka severu, pa s istoka na zapad, tada okrenu dole na jug, zastajkujući tek na čas da isprate patnju nekog drugog sapatnika, urlikom kao smehom u mukli sumrak, pa dalje na jug ili sever, nije ni važno, tumaraju musavi i pogureni jedinom stazom kraj masnih zidova sve do zadimljenog televizijskog salona.
A tamo šarena slika treperi sa zida i umiveni kineski pevači piskutavih glasova ljuljaju melodiju veselja ili sete starog kraja koji su svi napustili, hrleći u zabludi za boljim životom, o kom uporno maštaju, i da ga dostignu ili mu se vrate, jednom, kad ludilo nestane, što jasno je – nikad biti neće, neće, ne, ne…
U ovom filmu bolesnicima je narušeno mentalno zdravlje, a izlaz u zaboravu traže i pod pokrivačem smrdljive postelje, gde zajedno sa drugim bolesnikom, obnaženi stiskaju tela u zagrljaje – kamera tamo ne zalazi, tamo je tajno mesto gde toplom i lepljivom spermom među prstima ili po trulim zubima, možda, ovi jurodivi smiruju svoje požude, svoje bolne nagone, šta god, neku muku ljudsku sputaju lažnim zaboravom – ali i to je pretpostavka iz publike, jer tamo je zagušljiv mrak sklonjen od objektiva, tamo je granica ludila kojoj Wang Bing oprezno prilazi, ali joj se ne približava suviše.
To je mesto gde svako razaznaje koliko se upustio ili spustio u ovu povorku neizlečivih, u zagrljaj bliskih i srodnih paćenika, gde strast preživljava i menja oblike da bi trajala. Još!
Nego, da vas pitam – kako ste?
Nabrekli vam hemoroidi po guzicama u kožnim foteljama, pa bole do suza? Stiskate slepoočnice vrhovima prstiju nad užarenim ekranima koji vam otimaju i pogled i svaku misao, pa gutate stresove i cigarete svakodnevno i sve većom kašikom, čašom? Sve većim dahom udišete otrove?
I tako dugim skokovima stižete do izbezumljenosti, do nečeg što smatrate ludilom, a to je, ipak, samo telesno sažimanje sa stvarnošću. Izobilje deterdženata i sapuna, izvitoperena kompozicija zvukova i slika, razlivena i poprskana s kraja na kraj planete, mrljavog jorgana kom su se prekrile budale, to je ishlapela nervoza zbog zgužvanog tiketa sportske prognoze, nekakva budalaština koja svake večeri poždere tvoj dan, dan po dan, i u krug, u krug.
I grabiš, negde gde će ti biti bolje nego sirotinji koja rida nad svojom mrtvom decom i spaljenim kućama, grabiš da pobegneš od beskućnika koji iskašljava krv po trotoaru, od prosjaka i ludaka, da bežiš od neizlečivih na drugu stranu ulice, a sve u krug, u krug, dok se sa samim sobom sudaraš i dok te ludilo ne rastavi od svih, pa ostaneš sam, u kvadratu od četiri zida.
Sever. Zapad. Lampa. Sindrom. Gaće. Šlajm. Miliprot. Ekscem. Muva. Zid. Krv. Mama.
