Austrijski scenarista, reditelj, snimatelj i producent dokumentarnih filmova Nikolaus Geyrhalter već dve decenije analizira mesto modernog čoveka u društvu. Iscrpan je to posao, težak i zahtevan, pa stoga možda i ne čudi što konkretna fizička ljudska manifestacija kroz godine zauzima sve manje mesta u rediteljevim mislima.
Geyrhalterova najnovija dokumentaristička rasčlamba HS-koda igrala je od Berlinalea i IDFA-e do Karlovih Vara i zagrebačkog Subversive Festivala. Iako nazvana “Homo Sapiens” (2016), ona sasvim izostavlja čoveka iz slike, kroz statičke distopijske kadrove (ne)realne budućnosti prikazujući napuštene građevine, nekad velelepne, danas obrasle u korov i prepuštene zaboravu. Sve je tu, samo aktera nema…
Čitav dosadašnji opus ovog bečkog sineaste posvećen je ljudima i ljudskim zajednicama. Jedan od takvih filmova, “Over the Years” / “Über die Jahre” (2015), snimao je, primerice, čak deset godina, razgovarajući u tom intervalu s akterima fijaska jedne stare tekstilne fabrike na jugu Austrije. Geyrhalter u njemu neguje humanističku doslednost prema svojim protagonistima, uz vrlo solidnu kauzalnu naraciju koju nanose u talasima upravo prohujale godine.
Vreme je i u “Homo Sapiensu” važan faktor, s izuzetkom potpune amputacije, pa koga drugog do samog – homo sapiensa. Film je sniman na više različitih postapokaliptičnih svetskih lokaliteta: od Japana, preko Amerike, Severne i Južne do bugarskih planina; holovima napuštenih tržnih centara i kraj obala gde u plićaku trunu tobogani okićeni lampionima, po umrlim bolnicama, pustim putevima i zatravnjenim prugama prema nikuda… Tamo gde je čovekova zajednica prestala da postoji, odakle je pleme odjednom – otišlo, bez osvrtanja, bez misli o povratku, bez pozdrava i zauvek. Svakako, negde daleko od očiju, još dalje od srca.
Wolfgang Wiederhofer, Geyrhalterov dugogodišnji saradnik, koproducent i montažer, zadužen je za britke rezove (i)li ledena zatamnjenja koji će publici preneti poruku / misao / simbol kao odgovor na često pitanje o razlozima snimanja konkretnog filmskog dela. “Homo Sapiensova” kamera je statična, plan neretko širok, induktivno odlazeći ka detalju ili promeni perspektive. Sve traje dovoljno dugo da naglasi ali ne dosadi. Nikolaus i Wolfgang plešu pred publikom bez muzike, na rubu haosa, upirući poglede na njegov rub, pozivajući gledaoca da i sam s te litice spusti pogled u jezivu dubinu izvesne smrtne budućnosti.
“Homo Sapiens” je cepljen od klasične naracije i upravljačke muzike. Od klasičnih zvukova tu su tek lokalitetni ušni podražaji, poput lepeta ptičjih krila ili kapanja vode unutar puste špilje. Wiederhoferova montaža besprekorno odmerava ritam filma, njegov puls zapravo. Kadrovi traju između dvadeset i i trideset sekundi, a tek dva ili tri na pojedinoj lokaciji dovoljna su da zatvore novelu, katkad i čitavu priču…
U slučaju napuštenog japanskog ostrva i luke, nadomak Nagasakija – gde pustoš živi već više od pola veka – publikom će dominirati utisak blizak onome koji stiče pred ruševinama antičkih hramova, na zelenim ostrvima sred Egejskog mora, na primer, ali dve hiljade godina kasnije.
Geyrhalter nas zatim ostavlja pred grobnom rakom, negde u napuštenom trgovačkom centru u Ohaju. Usred betona i razbijenog stakla, u ogromnoj američkoj saksiji suši se tanko drvo, na promaji vijore celofani i šareni puknuti baloni. Lepet ptičjih krila odjekne, pa se sve smiri, utihne. Rez! I opet tama. Zatim pustinja bez peska, pa dani bez Sunca, nebo bez plavetnila, ljudi bez čoveka, glave bez očiju, satovi bez kazaljki, mora bez obala i košmari bez sna. Centrifuga, turbulencija. I opet – rez!
Stvaralaštvo Nikolausa Geyrhaltera dostiže svoj vrhunac pred publikom upravo u osećanjima i emocijama koji nastaju i traju, a provocira ih opomena, konkretno i direktno upozorenje, upiranje prstom (kamerom) hirurški montirano u celinu.
Stvaralaštvo Nikolausa Geyrhaltera dostiže svoj vrhunac pred publikom upravo u osećanjima i emocijama koji nastaju i traju, a provocira ih opomena, konkretno i direktno upozorenje, upiranje prstom (kamerom) hirurški montirano u celinu. Vrlo jednostavnu i neposrednu, poput mermerne ploče iznad uzburkane morske hridi.
U austrijskoj kinematografiji postoji vrlo sličan postupak hiperrealističkog kriticizma, a dosledno ga u svojoj produkcijskoj kući stvara Ulrich Seidl (“Import Export”, “Paradies Trilogie”, “Im Keller”, “Safari”). Stoga i uverenje kako je jedno evropsko društvo – evo, austrijsko, na primer – dostiglo civilizacijsku zrelost osloboditi nekolicinu pojedinaca, u ovom slučaju sineasta, da temeljnom sigurnošću stanu ispred svog vremena. I što je još važnije, da svoje delo, makar puku misao – ostvare van skučenih vremensko-prostornih gabarita.