Nevolja s pandemijskim filmovima jeste što uvek stižu i prerano i prekasno. U prvim mesecima pandemije – u periodu obavezne prostorne distance – za učinkovitu filmsku obradu događaja nedostajalo je vremenskog, a posledično i kritičkog odstojanja. Vremenska i kritička distanca, pak, sa sobom su donele takav zamor političkim diskursima, epidemiološkim tehnikalijama i distopičnom ikonografijom da je gledaocima, suočenim sa svakodnevnom kovid-pojavnošću, ponajmanje bilo do filmova koji prikazuju ispražnjene prostore, ljude s maskama, osoblje u zaštitnim odelima i pacijente na respiratorima. Godine 2023, kada je Nikolaus Geyrhalter završio svoj dokumentarac “Zastoj” / “Stillstand”, i ove 2024, kada je film prikazan na 20. ZagrebDoxu, opet je i prekasno i prerano. Prekasno, jer sada za povratak u traumatične prizore kovid-pandemije gledaocima treba zaista opravdan razlog, ali i prerano za dugogodišnju distancu s koje bismo mogli da razmotrimo šta nam se i kako dešavalo, zahvaljujući između ostalog onome šta se i kako snimalo.
Ma koliko se tajming činio pogrešnim, pred Geyrhalterovim slikama teskoba je neminovna, kao i onaj irealni osećaj da se pandemija desila nekome drugom. Svi ti doskorašnji, a već prilično potisnuti prizori, epidemijska ikonografija, sanitarni protokoli, politički bunt i antivakserske parole na ekranu defiluju kao vizualizacija podsvesti osenčene traumom: sasvim iluzorni i sasvim stvarni, udaljeni i iznova približeni, zaustavljeni u vremenu i odleđeni na filmu. Geyrhalter shodno tim dinamikama čitav film komponuje u statičnim kadrovima, akcentujući i stazis i pokret, te u dalekim totalima, totalima i opštim planovima, ovde višestruko svrsishodnim: primo, jer položaj kamere umnogome odražava zakonom propisano odstojanje; secundo, jer to odstojanje naglašava; tertio, jer ovim izborom planova pregledno i efektno iscrtava ispražnjene, pa zatim sve popunjenije, prostore, ujedno mapirajući i logističke procese za suzbijanje epidemije (prikupljanje testova, proizvodnja maski, prevoz zaštitnog materijala).
Austrijski dokumentarista svoju je hroniku promišljeno suzio na grad Beč u periodu od marta 2020. do decembra 2021. Premda ovo sužavanje, možda donekle uslovljeno i ograničenom slobodom kretanja, upućuje na lokalizovano gledište, reditelja dati vremensko-prostorni okvir prevashodno zanima u onoj meri u kojoj bečka metropola kao sasvim dovoljan sociopolitički uzorak otkriva istine o austrijskom društvu (naglasak često stavljen na austrijsko upravljanje pandemijom, uz propratna poređenja sa drugim zemljama, u prvom redu teško pogođenom Italijom), ali i univerzalije epidemijskog iskustva, koje se u prikazanih dvadesetak meseci razvijalo od inicijalnog šoka i vere u solidarnost do kolektivnog zamora, jačanja skepticizma i razočaranja čak i onih najoptimističnijih.
Iako načelno humanistički intoniran, tretman protagonista čini se nedostatnim, pre svega zbog neodlučnosti ili nemogućnosti autora da se opredeli između kompiliranja jednokratnih intervjua i usredsređenosti na nekoliko pojedinaca.
Prvi segment sačinjen je od kadrova praznih ulica, trgova, aerodroma, parkinga, bioskopa, crkve, bazena, igrališta, gradskog prevoza, te poznatih znamenitosti Beča, kakve su dvorac Schönbrunn ili zabavni park Prater. Uveđenjem novih, ponekad i novonastalih lokacija (recimo kovid-ambulante), a ponajviše povratkom na ista, prethodno ispražnjena mesta, autor istovremeno prikazuje fizičku gradaciju od potpunog zastoja do masovnog pokreta i gledaoce izvlači iz pomalo perverznog fantazma posmatranja eksterijera i enterijera lišenih ljudskog prisustva. Široki planovi javnih i – u znatno manjoj meri – privatnih prostora, smenjuju se s centralno i frontalno kadriranim intervjuima s lekarima i pacijentima, volonterima, zaposlenima u skladištima, cvećari, mrtvačnici ili bioskopu, te lateralno snimljenim obraćanjima gradskih i federalnih vlasti. Nudeći, zasebno, varijabilne instance svakodnevnog, stručnog i institucionalnog govora (neformalni ton adolescenata, stručna terminologija i unapred pripremljena politička obraćanja kao načini dodatnog distanciranja…), a zbirno čineći sinhronijsku i dijahronijsku panoramu uloga i/ili reakcija građana i građanki Beča različitih starosnih dobi, društvenih klasa i zanimanja, od kojih neki, od prvobitne vere u zajedništvo, požrtvovanost, solidarnost i moguće pouke vandrednih okolnosti, pri kraju filma tonu u potištenost.
Iako načelno humanistički intoniran, tretman protagonista čini se nedostatnim, pre svega zbog neodlučnosti ili nemogućnosti autora da se opredeli između kompiliranja jednokratnih intervjua i usredsređenosti na nekoliko pojedinaca. Budući da neki akteri tek metonimijski oličavaju određeno zanimanje ili ulogu, a da se drugima – najupečatljivije jednoj nastavnici i njenim učenicima i učenicama – reditelj vraća u više navrata, Geyrhalterovo klatno nažalost ne uspeva da prevagne ni ka iole sistematičnom društvenom mozaiku, ni ka poistovećivanju s istaknutijim akterima filma. Međutim, pohvalno je što reditelj s iste distance posmatra i momente (doduše zauzdanog) elana, poput improvizovanog koncerta na balkonu i prazničnog vatrometa, i komplotističke mitinge, time dosetljivo sugerišući da nakon incijalne paralize u novoj normalnosti zajedništvo može da poprimi različite vidove.
Po svemu sudeći, vrednost “Zastoja” kao dokumenta i umetnički oblikovane vizije pandemije koronavirusa, s više sigurnosti moći ćemo da utvrdimo tek kada zagazimo u neko sledeće vanredno stanje. Do tada recimo da se, ma koliko Geyrhalterov etos i kamera bili na mestu, 137. minut ponekad čini dalekim koliko i kraj dvonedeljnog karantina. No, “Zastoju” u svakom slučaju treba dati priliku jer, čak i u tim trenucima teskobne dosade, uvek možemo da se preslišavamo pitanjem koje tišti i neke protagoniste filma: “Zašto ponovo ništa nismo naučili?”.
