PočetnaEsejiParakartografija Luca Moulleta

Parakartografija Luca Moulleta

|

“Pisanje članka o filmu i snimanje dokumentarca jeste isti posao – pokazivanje postojeće realnosti, filma, fabrike, gradića.”1

U svom čuvenom eseju “White Elephant Art. vs. Termite Art”, Manny Farber za termitsku umetnost tvrdi da ona “nalik termitu, progriza put kroz zidove partikularizacije, bez naznake da je umetnik naumio da izgrize tek uske granice svoje umetnosti i da od tih granica stvori uslove za svoje naredno ostvarenje”2, odbacujući one beloslonovske filmove koji “svaku poru nekog uratka ispunjavaju šljaštećim, upadljivim Stilom i kreativnom Životnošću.”3

Ako se Farberov esej tumačio i koristio shodno prilikama i ciljevima, pa se tako i sam američki kritičar distancirao od ove dihotomije4, francuski autor Luc Moullet – koji je u vreme Farberovog eseja 1962. snimao svoje prve filmove – farberovski je termit par excellence. Filmofil, hodač, istraživač, apsurdista, društveni kritičar, Moullet tokom većeg dela svoje šezdesetogodišnje karijere zagovara iste principe: rad s malim budžetima i produkcionu improvizaciju5, hibridizaciju filmskih rodova i vrsta, sklonost ka kratkom metru, te neskrivenu subjektivnost.

Poznat i po svom kritičarskom radu (već sa 19 godina stupa u redakciju Cahiers du cinéma, a kritiku piše i danas)6, dugometražnim ostvarenjima, poput “A Girl Is a Gun” / “Une aventure de Billy le Kid” (1971), “Anatomy of a Relationship” / “Anatomie d’un rapport” (1976) i “Origins of a Meal” / “Genèse d’un repas” (1978), ali i avangardnim kratkim filmovima, kakvi su “Barres” (1984) ili “Essai d’ouverture” (1988), u kome reditelj na različite načine pokušava da otvori flašu Koka-Kole, Moullet je, kako i sam priznaje, ostao u senci velike petorke francuskog novog talasa (Godard, Truffaut, Rohmer, Rivette, Chabrol).7

“Moji filmovi su imali manje uspeha od Godardovih i Truffautovih zato što ja nemam njihov genij. Ja sam ih pratio, bio sam im groupie, fan. Svi oni koji su došli posle novotalasne velike petorke suočavali su se s tim poteškoćama – Hanoun, Pollet, ja, Eustache, Vecchiali, Straub, Rozier, Garrel. Publici je velika petorka bila dovoljna. Mi smo zakasnili samo par meseci, ali je i to bilo prekasno.”8

U ovom esejističkom serijalu “Mineur/majeur”, koji zaviruje u opskurne – najčešće kratkometražne i srednjemetražne – ćoškove opusa kanonizovanih reditelja, ili prosto onih poznatijih po dugometražnim filmovima, mogla bi se promatrati većina Moulletovog mineur/majeur opusa, ali se kao posebni kurioziteti izdvajaju neki od pretežno topološki usmerenih kratkometražnih filmova snimljenih 1980-ih i 1990-ih. U “Les Havres” (1983., 12’) Moullet dokazuje tezu da luka Avr nije jedan homogeni grad već aglomerat raznolikih četvrti i lokaliteta; u “L’Empire de Médor” (1986., 13’), francuski sineasta nudi satiričan prikaz industrije opreme i hrane za pse; “The Urchins’ Cabal” / “La Cabale des oursins” (1991., 17’) Moulleta odvodi na sever Francuske, gde se autor humoristično i kritički zauzima za vrednovanje terrils, veštačkih brda nastala taloženjem otkrivke i jalovog materijala nadomak rudarskih iskopina; “Foix” (1994., 13’) jeste parodija turističke reportaže na primeru jedne neugledne francuske varoši; dok se za “The Belly of America” / “Le Ventre de l’Amérique” (1996., 25’) Moullet upućuje u Des Moines, glavni grad američke države Iowa, gde disecira urbanističko uređenje, lokalnu arhitekturu i infrastrukturu, te podvlači nuspojave modernizacijskih procesa i dinamika potrošačkog društva. Ova ostvarenja, zajedno s nekim ranijim i kasnijim radovima9, čine svojevrsnu parakartografiju: reč je, s jedne strane, o paralelnoj kartografiji, odnosno mapiranju onih manje vidljivih lokaliteta i praksi, dok se s druge strane radi o parodijskoj kartografiji, budući da Moullet ismeva televizijske reportaže, putopisne, turističke, prirodnjačke i istraživačke dokumentarce.

Foto: Kadar iz dokumentarnog filma "Les Havres"
Foto: Kadar iz dokumentarnog filma “Les Havres”

U svih pet filmova voice-over naracija je ta koja usmerava, diktira ili spekuliše o značenju slika. U četiri filma, glas je Moulletov: odstupanjem od uobičajenog neutralnog i prijatnog ili istreniranog i autoritarnog nasnimljenog glasa, karakterističnog za filmske novosti, televizijske reportaže ili konvencionalne istorijske dokumentarce, njegov prepoznatljivi visoki i nazalni glas i sâm ukazuje na podsmešljiv karakter filmova. Ta je razlika još očitija kada se četiri filma uporede s prijemčivijim i zauzdanijim voice-overom u “Foix” (Didier Beaudet), koji istinski podseća na glasove televizijskih spikera. Ton naracije uglavnom oscilira između (pseudo)informativnog, blaziranog i znatiželjnog, dok u “La Cabale des oursins” postaje malo asertivniji, kada se reditelj svom snagom upinje da istakne neopravdanu zapostavljenost ovih impozantnih veštačkih tvorevina.

Kao i u brojnim drugim netopološkim kratkim filmovima, kod Moulleta je granica između (ne)inscenirano-dokumentarnog, igranog i esejističkog neprekidno zamućena. Dok su neki segmenti nedvojbeno dokumentarni (kadrovi gradova, prirode, reportažno zabeležena takmičenja pasa i vreva u američkom šoping-centru…), drugi su inscenirani (pas koji obara vlasnika s druge strane uzice u “L’Empire de Médor”) ili čak igrani (Moullet i snimatelj zvuka u “La Cabale des oursins”). Esejističko se kod Moulleta artikuliše pre svega u voice-over naraciji, ali se reditelj za potkrepljivanje svojih teza služi brojnim drugim elementima (mape, razglednice, globus, umetnička dela…). Reditelj pastišira estetiku koja odlikuje upravo pomenute podvrste dokumentarnog filma, služeći se postupcima kakvi su spori švenkovi iz vazduha za panorame grada, vožnje ulicama ili široko kadrirani cityscapes. Takvom vizuelnom sintaksom, autor istovremeno podvlači inherentnu komičnost ovih formi i otvara ih ka mogućim estetskim iskliznućima.

Moullet u zadate obrasce interveniše i drugim tehnikama: filaže, tipične za holivudski igrani film, koristi da naglasi suštinske razlike između dva susedna kvarta (suživot starih zdanja s industrijskim građevinama u “Les Havres”) ili da jednostavno ukaže na protivrečne gradske prizore. Upotreba muzike isključivo je parodijska, pa se tako atmosfera praznog bioskopa u gradiću “Foix” akcentuje jezovitom elektronskom minijaturom, dok je banalna vožnja komunalnog osoblja na motorima, inače zaduženog za skupljanje pasjeg izmeta, praćena epskim “Kasom Valkira” Riharda Vagnera, koji je proslavila antologijska scena u “Apokalipsi danas” / “Apocalypse Now” (1979) Francisa Forda Coppole.

Za razliku od parodiranih formi, koje počivaju na izglađivanju vizuelnih neravnina zarad pregledne i atraktivne reportaže, Moulleta zanimaju rezovi u urbanom tkivu, štrčanja i nesuvislosti, sve ono nevidljivo ili zaboravljeno, neestetično i heterogeno, eklektično, paradoksalno i inkongruentno. Moullet dakle svoje mozaike komponuje od onoga što je već prisutno, ali neuočljivo ili neuočeno: neobičnih znakova, komičnih panoa, čudnih plakata i natpisa, banalnih parkinga, ruševina u urbanizovanim delovima grada, apsurdnih konfiguracija ostalih iza modernizacijskih procesa. U većini analiziranih filmova Moullet se naročito interesuje za antitetične sklopove u urbanizmu i arhitekturi kao posledice javnih politika i tehnologizacije društva: savremeni butici nalaze se u prizemlju oronulih zgrada sa kraja 19. i početka 20. veka, dok je moderna telefonska kabina postavljena usred neformalnog naselja.

Foto: Kadar iz dokumentarnog filma "The Urchins' Cabal"
Foto: Kadar iz dokumentarnog filma “The Urchins’ Cabal”

Moullet sve ove kuriozitete osim slikom – koja beleži protivrečnosti u istom kadru ili jukstaponira kratke tabloe kao ilustraciju rediteljevih pretpostavki – obrađuje i komentarom, koji u deadpan-humor maniru gledaoca vodi kroz date gradove. U “Foix” je tako “sve napravljeno po meri mladih”, tako da moraju da prođu kroz parking bolnice da bi stigli u srednju školu; kulturni centar, izgrađen tik pored zatvora, ujedno je i autobuska stanica; Foix je “jedini francuski grad u kome možeš da se parkiraš na mostu”. S druge strane, u Des Moinesu su, uprkos neprometnosti saobraćaja, četiri nepešačka mosta izgrađena jedan do drugog, a lokalni specijalitet prestonice Iowe jesu osiguranja. Na tragu opaske o osiguranjima, Moullet sva ova mesta promatra izvan puke pojavnosti, opisujući i propitujući ih kao deo sveobuhvatne kapitalističke logike. Terrils, kao simbol rudarske epohe, odbačeni su zarad modernizacije (“La Cabale des oursins”); prodaja opreme za pse u Francuskoj premašuje BDP Senegala (“L’Empire de Médor”); kroz Des Moines prolaze samo teretni vozovi, a potrošačko društvo – prikazano svojim amblemima (šoping-centar, Koka-Kola, božićna kupovina…) – nesmetano prosperira. Kako primećuju Frédéric Cavé i Damien Keller, ambivalentnost Moulletove metode krije se upravo u raskoraku između minimalnih budžeta autorovih filmova i “promatranja makroskopskih vidova sistema proizvodnje.”10

Naslednik jedne proteiformne francuske književne i kinematografske tradicije apsurda, flanerstva, burleske, improvizacije i inventara, koja seže od Baudelairea do Pereca, preko Apollinairea i nadrealista, Tatija i novog talasa, Moullet ovim parakartografskim naporima pokušava da “obuhvati sve aspekte”11 predmeta svog filma, pa tako ne izostaju ni statistički podaci (100 hiljada posetilaca zamka u “Foix”; 20 tona psećeg izmeta, dve hiljade franaka za godišnju ishranu jednog psa…) i tipologije (terrils, psećeg izmeta…). Svedenim sredstvima, siromašnom teksturom slike i idiosinkratičnim humorom, Luc Moullet u ovih pet filmova termitski izgriza karte i razglednice svih onih neuglednih mesta i ne-mesta na koja beli slonovi ni ne pomišljaju da kroče.

Projekt “Doku-esejistički pejzaži” financiran je sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.



1
Kasman, D., & Phelps, D. (2009). “A Rock Is a Hard Place: An Interview with Luc Moullet. MUBI Notebook”. Preuzeto 6.6.2024. sa: https://mubi.com/fr/notebook/posts/a-rock-is-a-hard-place-an-interview-with-luc-moullet.

2
Farber, M. (2016). “White Elephant Art. vs. Termite Art. Manny Farber”. U: Polito, R. (ured.). “Farber on Film. The Complete Film Writings of Manny Farber”. Njujork: The Library of America, str. 535.

3
“Ibid”, str. 538.

4
Vidi: Hudson D. (2019). “Manny Farber, Critic and Painter”. The Criterion Collection – The Daily. Preuzeto 6.6.2024. sa: https://www.criterion.com/current/posts/6696-manny-farber-critic-and-painter.

5
U jednom intervjuu, Moullet kaže da “previše novca može da bude vrlo opasno po film”, dodajući da su filmovi sa najvećim budžetom često najslabija izdanja određenog reditelja. Moulletu je zbog snalažljivosti u francuskim filmskim krugovima nadenut nadimak Moullet bout de ficelle, odnosno Moullet štap-kanap.
Vidi: Morel, G., & Hée, A. (2009). “Du centrifuge dans le centripète”. Critikat. Preuzeto 6.6.2024. sa: https://www.critikat.com/panorama/entretien/luc-moullet-3123/.

6
Slikaru Farberu i reditelju Moulletu zajedničko je i što su se tokom više dekada uporedo bavili umetničkom praksom i kritikom. Osim toga, obojica su se zalagala za valorizaciju filmova koje su drugi kritičari odbacivali kao loše ili nerelevantne.

7
Moulletu je u poslednjih dvadesetak godina priređeno nekoliko retrospektiva širom sveta, od koji su dve organizovane u Francuskoj: u Centru Pompidou 2009. i u Francuskoj kinoteci 2021. Odabrani kratki filmovi dostupni su na platformama MUBI i tënk, te na DVD izdanju Luc Moullet en shorts (Chalet pointu, 2008.).

8
Cronk, J. (2019). “Against the Actualité: An Interview with Luc Moullet”. MUBI Notebook. Preuzeto 6.6.2024. sa: https://mubi.com/fr/notebook/posts/against-the-actualite-an-interview-with-luc-moullet.

9
“Terras Negras” / “Terres noires” (1961) jedna je od prvih, premda neobično konvencionalnih, tačaka na toj kartografiji, izvesno zato što Moullet nije napisao scenario. U “Imphy, capitale de la France” (1995), Moullet i korediteljka Antonietta Pizzorno traže novu francusku prestonicu koja bi zamenila prenaseljeni Pariz. Vredan pomena je i “Earth Madness” / “La Terre de la folie” (2009) u kome reditelj analizira manifestacije ludila među stanovništvom alpske oblasti iz koje je potekao.

10
Keller, D., & Cavé, F. (2011). “Luc Moullet : l’homme des combines. 2.0.1”, 6-8, str. 7.

11
Morel, G., & Hée, A. (2009). “Du centrifuge dans le centripète”. Critikat. Preuzeto 6.6.2024. sa: https://www.critikat.com/panorama/entretien/luc-moullet-3123/.


Komentari

Komentirajte

Napišite komentar
Unesite ime

Najnovije

Kino na pruzi

Objavljujemo tekst nastao povodom programa "Kino na pruzi", koji je Dina Pokrajac selektirala za projekt "Kino Trešnja".

Dvije Zlatne Arene za “Našu djecu” Silvestra Kolbasa

"Naša djeca" (Factum, 2024.) Silvestra Kolbasa osvojila su dvije Zlatne Arene na netom završenom, 71. Pulskom filmskom festivalu.

“Hearts of Darkness: A Filmmaker’s Apocalypse” – “Kako ću odustati od sebe?”

U drugom eseju ovogodišnjih "Klasika" bavimo se dokumentarnim filmom "Hearts of Darkness: A Filmmaker's Apocalypse" (1992).

“U Rijeci se osjeća nedostatak vizije i strateškog promišljanja kulture”

Marin Lukanović i Borko Novitović za naš portal govore o svom dugogodišnjem djelovanju unutar riječke udruge Filmaktiv, koja je ove godine napunila 20 godina postojanja.

Preminuo filmski i kazališni kritičar Tomislav Kurelec

U Zagrebu je, u 83. godini, preminuo filmski i kazališni kritičar te redatelj Tomislav Kurelec.

13. Škola dokumentarnog filma: Bez šminke

U zagrebačkom Dokukinu KIC 18. su lipnja premijerno prikazani završni radovi 13. Škole dokumentarnog filma.

Mašinokoreografije Alaina Resnaisa

Zanimanje Alaina Resnaisa za mašine, mogu se donekle pripisati posleratnom industrijskom "boomu" 1950-ih u Francuskoj.

Petnaesta Nagrada “Vedran Šamanović” Ani Hušman za film “Radije bih bila kamen”

Ovogodišnja, petnaesta po redu Nagrada "Vedran Šamanović", pripala je Ani Hušman za film "Radije bih bila kamen" (2024).

“Burden of Dreams” – Film važniji od života

Četvrtu sezonu "Klasika svjetske dokumentaristike" otvaramo tekstom o dokumentarcu "Burden of Dreams" (1982) Lesa Blanka.

Otvorene prijave za 33. Dane hrvatskog filma

Dani hrvatskog filma pozivaju na prijavu filmova za 33. izdanje, koje će se održati od 17. do 20. listopada 2024. u karlovačkom Kinu Edison.