Nadia Murad je do svoje 21. godine živela miran život u svom selu Kocho u oblasti Sinjar na severu Iraka. Obavljala je kućne poslove, čuvala ovce, bavila se poljoprivredom, vredno učila u školi i želela da postane frizerka. Onda su septembra 2014. godine njeno planinsko selo napale i osvojile trupe Islamske države. Stariji meštani su pobijeni, mlađi zarobljeni, a od žena i devojčica starijih od devet godina načinjeno je seksualno roblje. Greh tih ljudi bila je pripadnost jazidskom narodu, odnosno da nisu bili muslimani, već su štovali staru veru nastalu spojem mesopotamskih, zoroasterijanskih i ranohrišćanskih uticaja. Nadia je u zarobljeništvu provela oko tri meseca, da bi potom pobegla, našla utočište u izbegličkim kampovima u iračkom delu Kurdistana i odatle progovorila o praksama ISIS-a i tretmanu zarobljenih žena. U međuvremenu se povezala s nevladinom organizacijom Jazida i njenim liderom Muradom Ismaelom, nakon čega su zajedničkim snagama pokrenuli kampanju da se zločin nad Jazidima nazove pravim imenom – genocidom i da se kao takav procesuira pred međunarodnim institucijama. Nadia je u međuvremenu postala neka vrsta glasnogovornice protiv Islamske države, ambasadorka dobre volje Ujedinjenih nacija zadužena za žrtve trgovinom ljudima i dobitnica Nobelove nagrade za mir.
Ceo prethodni paragraf sadrži manje ili više vikipedijsko znanje i kao takav je (s izuzetkom poslednjih informacija) obavljen u uvodnim minutima filma koji nadalje prati Nadijinu borbu za istinu i pravdu za žrtve pred različitim institucijama, od govora u UN-u, preko obraćanja parlamentima, nastupa na protestnim skupovima i poseta izbegličkim kampovima. Film “Na njezinim plećima” / “On Her Shoulders” (2018) američke autorice Alexandrije Bombach (poznate po još jednom interesantnom angažiranom dokumentarcu “Frame By Frame”) koja je na prošlogodišnjem Sundanceu osvojila rediteljsku nagradu, nosi znakovit naziv, jer ako na ramenima junakinje zaista stoji ako ne sudbina čovečanstva oguglalog na zločine, a ono makar njenog naroda suočenog s osipanjem i izumiranjem.
“Na njezinim plećima” dokumentuje Nadijinu borbu za bolji svet, pružajući uvid u njenu zadivljujuće jednostavnu ličnost te kao takav uspeva i kao aktivističko i kao filmsko delo.
Ono u čemu se ovaj film razlikuje od slično tematiziranih televizijskih specijala nije nužno ni stil jer Nadia dosta često govori u kameru, doduše otvorenije i manje navežbano nego u prosečnom aktivističkom filmu, dok je autoričina kamera prati uglavnom na javnim nastupima te privatnim momentima pre i posle njih. Razlika između “Na njezinim plećima” i sličnih aktivističkih filmova, pre svega je jasan stav (o zapadnjačkoj nesposobnosti da zaista pojmi bol koji je sastavni deo života u manje srećnim krajevima sveta) izrečen dovoljno diskretno (a ne nabijen čekićem) i fokus na protagonistkinju koja odbijajući da igra ulogu žrtve seksualnog nasilja, a zarad plemenite misije očuvanja sopstvenog naroda, postaje žrtva medijsko-političkog cirkusa, stvari na koje troši veliku količinu energije. To, naravno, ne znači da Nadia nije sposobna s osmehom odraditi poneko slikanje s političarima, ili da u određenim momentima svog novog, dobrog života neće uživati s dečijom naivnošću, kao i da neće iskreno zaplakati kada čuje novu tužnu priču. “Na njezinim plećima” dokumentuje i Nadijinu borbu za bolji svet, pružajući uvid u njenu zadivljujuće jednostavnu ličnost te kao takav uspeva i kao aktivističko i kao filmsko delo.
