Iz Prizrena za Dokumentarni.net: Nikola Đoković

Granice između stvarnosti i fikcije na filmskom platnu često su vrlo porozne, ponekad i gotovo neutvrdive. Međunarodni festival dokumentarnog i kratkometražnog filma DokuFest kroz svoje selekcije često problematizuje baš ove apriori postavljene granice; primeri kratkometražnih igranih filmova ovogodišnjeg programa, poput “Listen” / “Kuuntele” (Hamy Ramezan i Rungano Nyoni, 2014.) i “The Translator” / “Çevirmen” (Emre Kayiş, 2015.), to uvelike pokazuju.

Iako su gledaoci svesni da je reč o fikciji, ipak je ono prikazano itekako moguće u stvarnosti: nasilje muža nad ženom muslimanskom, izgubljenom u prevodu radi zlonamerno lošeg prevođenja od strane prevoditeljice; sirijski dečak koji iskrivljuje reči vojnika za vreme njegovog flertovanja s mladom devojkom, također Sirijkom.

Filmovi poput “Houston, imamo problem!” (2016.; ) slovenskog reditelja Žige Virca, služe se drugačijom polaznom strategijom, krećući od arhivskih dokumenata, tragom dokaza, da bi u sadašnjosti kreirali osnovnu, zapravo fikcijsku priču. Manipulišući očekivanjima gledaoca, film ipak zadržava određenu vrstu ograde/upozorenja, i to kroz lik superstara/maskote savremene popularne filozofije, Slavoja Žižeka.

Foto: Scena iz dokumentarnog filma "Houston, imamo problem!"
Foto: Kadar iz dokumentarnog filma “Houston, imamo problem!”

Na početku i samom kraju dokumentarca vidljivo izdvojen od ostatka događaja na platnu, Žižek se nalazi u potpunoj sanitetskoj belini improvizovane sobe nalik filmskom studiju, sa karakterističnim portabl TV-ekranom iz daleke socijalističke prošlosti. Uloga slovenskog filozofa ona je privlegovanog razbijača mitova ideologije, koji nas uvodi i izvodi iz “Houstonove” dokufikcijske priče o jugoslovenskom spejs šatl projektu, odnosno uključivanju SFRJ na čelu sa Titom u kosmičku trku s Amerikom i Sovjetskim savezom.

Iako nas Virc navodi na tanak led svojim dokumentaristički razrađenim konstruisanjem neverovatnog sticaja velikog broja čudnih okolnosti, u duhu svake teorije zavere isuviše dobro uklapljenima da bi bile istinite, ipak ostaje jasna namera Slovenčevog režiranja stvarnosti i njegovo oslanjanje na dominantnu percepciju Jugoslavije kao neuspelog eksperimenta. Space project je predstavljen kao istorijski relevantna, verodostojna fikcija koja nas tera da još jednom razmislimo o realnosti onoga što je guru-interpretator filmova, pervertitov vodič kroz ideologiju i kinematografiju, nazvao stvarnošću realnijom od postojeće stvarnosti.

Čar ove fikcije nije u samom izmišljanju neverovatnog scenarija, niti iskrivljavanju nekih dobro poznatih činjenica, već u stvaranju prostora za alternativnu refleksiju nad onim što već znamo, pod znamenitim lakanovskim geslom šta ako (what if)… Šta ako znamo da je sve ovo fikcija a opet se ponašamo kao da je nešto u njoj ipak istinito, vrlo blisko istini?

Foto: Scena iz dokumentarnog filma "Highnoon Winti"
Foto: Kadar iz dokumentarnog filma “Highnoon Winti”

Pet kratkih filmova o/u egzilu

Projekat pod nazivom “5x5x5” () na DokuFest dolazi iz Švajcarske (Winterthur), a sastoji se od pet kratkometražnih dokumentaraca, od isto toliko poznatih reditelja s pet različitih konflliktnih područja (Sirija, Palestina, Izrael, Rusija i Ukrajina). Zajednička, povezujuća nit ovih priča (“Highnoon Winti”Dmitro Tiažlov, Ukrajina; “Shot In Paradise”Alina Rudnickaja, Rusija; “History”Naama Noach, Izrael; “Letters to S.”: Layla Abyad, Sirija; “Between Heaven & Earth”Sahera Dirbas, Palestina) o različitim pojedinačnim sudbinama, jeste prikaz egzila kao prostora trajnog nepripadanja.

Svi protagonisti izbegli su iz svojih zemalja zbog nepodnošljivih uslova života ili bliske pretnje smrću. U novoj sredini oni su se morali suočiti sa simptomima rastuće diskriminacije, ksenofobije ili birokratskih mehanizama isključivanja koji su ih ostavili u stanju nedefinisanog lebdenja između neba i zemlje, kako je rekao jedan od njih. Kao što je jedna od članica ekipe naglasila, ovaj pogled sa strane uspeva na videlo iznesti slepe mrlje švajcarskog – i evropskog – načina praktikovanja demokratije i inkluzivnosti; takođe, i dominantne predrasude tzv. običnih građana. U jednoj od priča izbegle sirijske devojke, ispričanoj u epistolarnoj formi, svedoci smo reakcije Švajcarca konzervativnih svetonazora, koji ćaskajući odaje potpunu indoktriniranost Biblijom: Damask je za njega tek drevno mesto s biblijskim zvučanjem, kao i oslanjanje na najgore stereotipe o ženama s Bliskog Istoka (“Nisi crna? Bela si kao ja? Zar ne nosiš burku?”).

I šesti dan DokuFesta protekao je u znaku veoma raznovrsnih pristupa dokumentaristici. Nekako s akumuliranjem sve većeg broja odgledanih filmova postajemo izrazito svesni provokativnosti ove filmske forme i njenog potencijala za razbijanje postavljenih granica političke korektnosti, nametnutih kako filmskim konvencijama tako i tabuima te procedurama kojima se održava poželjna ideološka slika stvarnosti.

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here