Iz Prizrena za Dokumentarni.net: Nikola Đoković

Jedno od najuzbudljivijih kratkometražnih ostvarenja 15. DokuFesta dolazi napisano vijetnamsko-danskom koprodukcijskom filmskom tintom. U razgovoru s glavnim producentom dokumentarca “Kwassa Kwassa” (Tuan Andrew Nguyen i SUPERFLEX, 2015.; ), Dancem Rasmusom Nielsenom, otkrili smo kako se ovaj vizuelni umetnik sasvim slučajno obreo u procesu pravljenja apostrofiranog, 18-minutnog dela. Nielsen je, naime, bio pozvan na Komori, grupu od četiri ostrva smeštena u Indijskom okeanu između Mozambika i Madagaskara, da muralima oslika zidove bolnica i druga javna mesta. Radeći ovo, kako kaže, zatekao se u nekoj vrsti filmsko-fikcijske stvarnosti.

Ostrva su 1975. godine stekle nezavisnost od Francuske, ali je tri decenije kasnije došlo do neobičnog post-kolonijalnog obrta, pošto je jedno od njih, Mayotte, rešilo ponovo da uđe u sastav francuske države. 2011. godine Mayotte je tako zvanično postao najudaljenija tačka Evropske unije. Film se poigrava dobro poznatim mitom o Zevsu koji je kidnapovao Evropu – afričku lepoticu – želeći je za sebe. Mit o njenoj otmici (što je patrijarhalni eufemizam za čin silovanja), dobija posebnu dimenziju u glasu naratora koji o samom događaju priča hipnotički zavodljivo, kao da obavlja drevnu afričku veštinu vračanja, bacanja čini.

Kwassa kwassa ne znači ništa; ili znači sve u melodijskoj inkantaciji glasa, zapravo kolažu sačinjenom od mnoštva intervjuisanih glasova radnika koji prave čamce u kojima prevoze one koji se žele otisnuti put Evrope, simbolično nazvanim – passage providers. Film postavlja kompleksno pitanje identiteta, jer je glavni motiv onih koji odlaze u potragu za boljim životom zapravo saznanje da se nacionalni identitet ne jede. Nasuprot tome, on često, kako je u filmu rečeno – proždire ljude.

“The Great Wall”

Prednost filmske esejistike nad drugim, direktnijim vidovima dokumentarističkog beleženja činjenica istorijskog trenutka ili duha epohe, jeste u tome što se služi literarnim, pa i poetičkim sredstvima koja prave odmak i istovremeno pružaju kritički komentar na viđeno, kao i prostor za refleksiju. U određenim konstelacijama savremene istorije s onim što je već deo istorijske prošlosti, književni tekst može odigrati značajnu ulogu u profilisanju nekih univerzalnih egzistencijalnih činjenica; postati neočekivano aktuelan političko-društveni komentar, moćno oruđe društvene kritike i dekonstrukcije postojećih dominantih narativa.

Irski “The Great Wall” (Tadhg O’Sullivan, 2015.; ★ i 1/2) prati zidanje tvrđave nove Evrope zasnovane pre svega na isključivanju i ograđivanju od izbeglica kao nove-stare, večne pretnje, koristeći Kafkinu priču “Veliki kineski zid” kao scenarijski predložak. Zid kao večna metafora uspostavljanja neprelazne granice za nadiruće varvare, zapravo je kafkijanska alegorija o večnom i nikad okončavajućem neimarskom poduhvatu. Kao i u priči, tako ni u filmu nemamo predstavu kada će proći opasnost od plemena s juga, dok je u plan zidanja neokolonijalnog zida već unapred – uzidana namera da on na nekim mestima ostane nedovršen.

Foto: Scena iz dokumentarnog filma "The Great Wall"
Foto: Kadar iz dokumentarnog filma “The Great Wall”

Zapravo, zidanje zidova nove a tako stare, kolonijalne Evrope, zbiva se u ovom pravnom i humanitarnom interegnumu, u praksi suverenog isključivanja drugog; u sivoj zoni zidanja administrativne prepreke, gomilanja legalno-pravne procedure koja u ime tzv. izgradnje građanskih prava svakog Evropljanina, onih ljudskih lišava sve one druge, varvare, ne-civilizovane… Izgrađivanje zidova tvrđave Evrope zasniva se zapravo na gospodarskom narativu građenja Nacije.

Narator “Zida” služi kao jedan od glasova administracije rukovodstva, koji pripada uskom krugu privilegovane elite, i kroz čiju naraciju se pomalja psiha mnoštva. On zapravo predstavlja indoktrinirani profil evropskog građanina koji ugrađuje svoje telo i um u temelje Zida, kako bi sprečio da oni Drugi, predstavljeni u njegovoj patriotskoj, etnocentričnoj imaginaciji – kroz obrazovni sistem, mitove i legende – kao demonizovane, dehumanizovane zveri, ne bi trajno prodrli u telo nacije. Odbrana zida svodi se zapravo na ekskluzivističku korporealnu auto-imunizaciju i strah od inkorporacije drugog u (više)nacionalni, hegemoni korpus tvrđave Evrope.

Kamera svojim obigravanjem, fluidnim, skoro meditacijskim kretanjem iz donjeg rakursa oko živica, ograda, unutrašnjih i spoljašnjih zidova, korporativnih, hegemonijskih vertikala evropskih kosmopolitskih gradova i centara te neokolonijalnih utvrda, ukazuje na stalno izmeštanje samog mesta zidanja zida; na njegovu ideološku nevidljivost, neuhvatljivost i sveprisutnost.

Proces zidanja zida, kao i proces snimanja filma, uostalom, ostaje otvoren za razna čitanja, što nas kao gledaoce suočava sa stvarnošću dokumenta realnosti kao slojevite, višesmislene igre imaginacije i zbilje.

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here