Iz Prizrena za Dokumentarni.net: Nikola Đoković

Kino Lumbardhi (ime po reci koja ima nekoliko naziva – srpsko-hrvatski je Bistrica) je jedan od nekoliko prizrenskih bioskopa na otvorenom. Ujedno i mesto gde je sinoć uz uvodne govore direktorice Nite Dede i umetničkog direktora Vetona Nurkollarija svečano otvoren petnaesti, jubilarni Međunarodni festival dokumentarnog i kratkometražnog filma Dokufest.

Zapravo je reč o nešto većem dvorištu, smeštenom između polusazidanih, nedovršenih fasada kuća s jedne strane i starogradnje obrasle bršljenom s druge, što celo mesto pretvara u društveno-politički komentar uživo. Radi se o kino-destinaciji koja ne insistira na sopstvenom luksuzu, već naprotiv pokušava da zatečeno transformiše u mesto direktne kulturne participacije. Istovremeno, pokazuje se koliko je takva inicijativa (i investicija) naporan posao sam po sebi, što se očituje u vanrednom broju sponzora koji su ove godine podržali Dokufest, a koji sačinjava paletu od generalnih, korporativnih, poput Sonyja, Pepsija, i naročito Pro Kredit Banke – čiji je logo kao i reklamna prezentacija prosto dominirala ekranom u više od pola časa čekanja da započne prva filmska projekcija – preko humanitarnih organizacija (raznih fondacija, UNHCR-a), do nezavisnih regionalnih ili lokalnih portala i novina (Kosovo 2.0, Balkanist, pa i Dokumentarni.net).

Konačno, projekciji su prisustvovali, pored velikog broja akreditovanih novina, redakcija, gostiju iz svih delova sveta, čak i vojnici KFOR-a, pripadnici male baze smeštenoj u neposrednoj blizini kina.

Foto: Nikola Đoković
Foto: Nikola Đoković

Dodatnu internacionalnu težinu i kredibilitet festu isporučila je koautorska saradnja kantautorice PJ Harvey i fotografa Saemusa Murphyja.

Na samom otvaranju predstavljeno je njeno čitanje pesme o starom putu koji više ne postoji, navodno inspirisanom boravkom glazbenice u prizrensko-balkanskim predelima. Čini se, nepotreban detalj, kako zbog banalne metaforike tako i štrčanja prazne impresije, delujući pomalo egzotično i romantizovano.

Vrlo jak naglasak stavljen je na dizajn i idejno rešenje loga ovogodišnjeg DokuFesta, čija je primarna, internacionalno-lokalna tema – korupcija. Logo je predstavljen neposredno pred uvod u prvu festivalsku projekciju, i to kroz kratku kreativnu animaciju ruža različitih boja koje su prekrile reč CORRUPTION ispisanu preko čitavog ekrana, uz istovremeno pojačavanje njihovog disanja. Aluzija je zanimljiva i efektna – cveće kao simbol rascvetavanja i disanja korupcije koja dobija svoje endemično živo meso (endemic corruption je spomenuta u prigodnom uvodnom obraćanju organizatora kao dijagnoza) upravo kroz zlokobnu lepotu ovih večnih stereotipiziranih simbola.

“Behemoth”

“Behemoth” / “Bei xi mo shou” (2015.; ★★★★★) kineskog režisera Zhao Lianga izabran je kao film otvorenja ovogodišnjeg festivalskog izdanja, a radi se o nesumnjivo punom pogotku organizatora. Liangovo ostvarenje pravo je remek-delo esejističkog dokumentarizma koje nam približava monstruoznu mašineriju rudnika gvožđa, smeštenog u pokrajini Sečuan. Opis tačne lokacije ovde je, međutim, samo usputna informacija, dok je u prvi plan istaknuta poetska naracija neposredno utaknuta u biblijsko-mitski izvor.

Behemot (Levijatan) je mitsko čudovište, od Božjih ruku kreirano petog dana postanka i koje je, navodno, proždralo čitave planine zajedno s ljudima. Danteova “Božanstvena komedija” Liangu je ovde poslužila kao osnovna inspiracija i literarna podloga za smele narativne i poetske asocijacije. Narator-svedok pak čitavu uvodnu scenu ostvaruje i performativno: figura golog muškarca koja leži naizmenično uronjena u industrijski pejzaž – kao scena pakla nastalog razaranjem prethodnog prirodnog staništa – koristi se dodatno i ogledalom kao efektnim pomagalom-komentarom. Sve to služi kako bi se prikazala izlomljena i podvojena percepcija nasilnog raskida s prirodom…

Foto: Scena iz dokumentarnog filma "Behemoth"
Foto: Kadar iz dokumentarnog filma “Behemoth”

“Behemoth” je krajnje distopična i posve jeziva vizija savremenog načina nekontrolisane i monstruozno sveproždiruće eksploatacije radne snage, na ivici potpunog fizičkog kolapsa. Ni u jednom trenutku niko od radnika ne progovara, pošto je kinematografski fokus stavljen na postojeće paralele između ruiniranih pejzaža i za radnog veka balsamovanih tela i koža. Ista su prekrivena radnom maskom industrijske prašine što rezultuje neumitnim plućnim bolestima i trovanjima organizma, neretko sa smrtnim ishodom.

Konačna destinacija Liangovog dokumentarnog putovanja upoznaje nas sa čitavim gradovima bez stanovnika (ghost cities), kompleksima novoizgrađenih zgrada u kojima niko ne živi – analogije s virtuelnim gradovima na vodi i raznim smallvilima se same nameću – a koji nastaju po diktatu (samo)proždirućeg viška kapitalističke superstrukture.

Upravo to nevidljivo čudovište koje upija tela radnika, pretvarajući ih u puke bezglasne fizičke alatke, predstavlja levijatansku, savremenu imperiju koja jedino još opstaje hraneći se dehumanizovanim mesom miliona minijaturnih podanika.

Superiorna kinematografija “Behemoth” izvlači iz pada u moralizatorsku patetiku tek još jednog u nizu ekološki emancipovanih ostvarenja. Kamera prosto ne objašnjava esejističko-poetske, narativne asocijacije, već ostvaruje prizore koji se urezuju u podsvest sopstvenom širinom i silovitošću vizuelnih rešenja.

Više nego pohvalno gledateljsko iskustvo za prvo veče.

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here