Iz Akranesa s 1. Međunarodnog festivala dokumentarnog filma u Islandu – IceDocsa, za Dokumentarni.net: Marko Stojiljković
Vizija koju gajimo o sotonistima potiče najčešće od državno-crkvene propagande i principijelno je iskrivljena. To što zapravo ne postoje ljudi koji žrtvuju device po grobljima pod svetlošću sveća raspoređenih u divovski pentagram (osim ako, naravno, nije reč o smišljenom performansu), ne znači da oni ne postoje u mašti onih koji upravljaju društvom iz crkvenih, državnih i medijskih krugova, odnosno da se u tom obliku ne projiciraju u umove bogobojaznih i pokornih građana. Istini za volju, određeni pojedinci iz redova sotonista i sami su krivi za takav imidž, bilo zbog šupljih provokacija (Anton LaVey, vođa Church of Satan iz šezdesetih godina prošlog stoleća), bilo zbog ideološki pomerenih akcija (ekipa s norveške black metal scene devedesetih koja je intenzivno spaljivala crkve).
Američka neteistička verska i politička aktivistička skupina The Satanic Temple okrenula je, međutim, novi list. Njihov je odnos do Sotone drugačiji jer Lucifera smatraju pre svega pobunjenikom protiv samovolje i slobodnomislećim kritičarom autoriteta, dakle idealom znanja, umesto nekakvog zlog božanstva, pa je i njihov pristup drugačiji – društveni aktivizam umesto poze i destrukcije. Uloga šoka ovde je i dalje prisutna, ali radi se pre svega o taktici. U uvrnutom svetu današnjice, sile mraka iz drevnih knjiga zapravo stoje na braniku humanističkih i demokratskih vrednosti, naspram fundamentalističke osovine deklarativnog dobra.
Pitanje je, međutim, trebaju li baš sotonisti headlinerski jahati na čelu takve misije. Odgovor na to pitanje je – potvrdan. Ateizam, ma kako radikalan bio, dosadan je u smislu ikonografije, itekako presudne u današnjem društvu spektakla. Tome služe leće, tetovaže, rituali kao umetnički performansi i ostalo šarenilo (crnilo?) u izlogu koje privlači kako otpadnike, pobunjenike i odmetnike, tako i onu pristojnu polovicu koja savršeno funkcioniše u njima licemernom i gadljivom svetu. Kako god bilo, uz pažljivo osmišljene političke i aktivističke akcije, pomenuta ikonografija podigla je članstvo Satanic Templea s troje na preko 50 hiljada ljudi u rasponu od par godina i izvezla franšizu van Amerike, od Švedske do Južne Afrike i Australije.
Film Amerikanke Penny Lane, “Hail Satan?” (2019) bavi se fenomenom ove skupine, iako ni u kojem slučaju ne spada u red tematski i stilski najhrabrijih uradaka, s obzirom na korištenje talking headsa i nešto arhivskog materijala. Naslov sadrži ogradu u vidu upitnika, dok ništa od navedenog, kao ni otkrića delova zaboravljene istorije, ne nudi naročito šokantnu notu (recimo, fakti da pominjanje Boga u zakletvi i na dolarskim novčanicama datira tek od vremena Hladnog rata). Dramaturška postavka je solidna – Lane predstavlja protagoniste iz redova organizacije, čak i unutarnja razmimoilaženja, kao i antagoniste iz redova korumpiranih crkava i evangeličke političke desnice. Sve je to upakovano pitko i zgodno za televiziju, glatko i zabavno za gledanje.
“Hail Satan?” najkonvencionalniji je film Penny Lane, ali ga fokus na protagoniste i njihovu važnu misiju čini izuzetno zanimljivim.
“Hail Satan?” od sličnih filmova izdvajaju dokumentovane pažljivo osmišljene akcije TST-a, od kojih su neke čisto lokalnog karaktera, poput čišćenja autoceste ili plaže (trozupcima, što da ne). Druge imaju za cilj da pomognu ili edukuju, u vidu sotonističkih debatnih klubova, humanitarnog rada prikupljanja čarapa za beskućnike i deljenja higijenskih tampona i uložaka. Treće spadaju u red političke agitacije, kao što su borba za pravo na izbor ili za gay prava obeležene koloritnim protestima i parodiranjem religijskih dogmi. Četvrto su razrađene pravne akcije poput borbe za postavljanje spomenika Bafometu, demonu s jarčevom glavom, na zemljištu u okolini državnih institucija (slučajevi iz Oklahome i Arkansasa su notorni) i za omogućavanje sotonističke molitve po javnim školama. “Ako se u državni prostor pusti religija, moraju se pustiti sve, ne samo jedna”, njihov je rezon.
Penny Lane poznata je po branju neobičnih perspektiva pri ispitivanju bila američkog društva i njegove istorije. “Our Nixon” (2013) je, primerice, vanserijski kolaž sastavljen od amaterskih filmova bliskih saradnika korumpiranog američkog predsednika koji je konačno pružio pogled na njegovu vladavinu iznutra. Tri godine kasnije izašao je njen “Nutts” (2016), istinita priča čudnija od bilo kakve fikcije o ekscentričnom geniju koji je lečio impotenciju lekovima na bazi kozjih testisa. Koristeći se found footage filmskom tehnikom, prošlogodišnjim filmom “The Pain of Others” (2018) rediteljka se pak dohvatila teme misteriozne i često negirane bolesti potkožnih parazita. “Hail Satan?” najkonvencionalniji je film Penny Lane, ali ga fokus na protagoniste i njihovu važnu misiju čini izuzetno zanimljivim.