Islanđanka Ingibjörg Halldórsdóttir za svoju biografiju kaže da nije nimalo impresivna, ali je prosta faktografija demantuje. Probijala se kroz hijerarhiju Međunarodnog filmskog festivala u Reykjaviku (RIFF) od pozicije box-office i festivalskog koordinatora do one producenta i programskog koordinatora. Upravljala je i Improv Icelandom, organizacijom posvećenoj humorističnim improvizacijama. Skupa sa sunarodnjacima Heiðarom Marom Björnssonom i Hallurom Örnom Árnasonom pokrenula je Međunarodni festival dokumentarnog filma u Islandu – IceDocs čije smo prvo izdanje ove godine posetili i koje nas je zadivilo nivoom programa i organizacije. O festivalu, dokumentarcima, programiranju i planovima za budućnost razgovarali smo s Ingibjörg u ovom ekstenzivnom i ekskluzivnom intervjuu za Dokumentarni.net.
Jesu li dokumentarni filmovi u neku ruku zapostavljeni u svetu islandskog filma? Kako stvari stoje s festivalskom scenom?
“Ukratko – jesu. Na godišnjem nivou do bioskopa ne dolazi mnogo dokumentaraca, koji se ovde smatraju televizijskim medijem. I to je šteta, jer postoji mnogo svetskih dokumentarnih filmova koje možemo ceniti na pravi način jedino kada ih pogledamo na velikom platnu. Slična je stvar i s igranim filmovima. Naš divan domaći festival Skjaldborg prikazuje domaće dokumentarce, a dva najveća festivala u zemlji – oba prestonička – RIFF i Stockfish, takođe se trude da prikažu što više dokumentarnih filmova. Bez ovih festivala, brojni zanimljivi filmovi nikada ne bi bili prikazani na Islandu. Na IceDocsu smo želeli da prikažemo kreativnost koju dokumentarci nose u sebi na jedan jasniji način.”
Kako ste odabrali relativno mali grad poput Akranesa za poprište prvog islandskog međunarodnog festivala dokumentarnog filma? Zašto ne Reykjavik kao glavni i najveći grad zemlje?
“Nekoliko je razloga za to. Jedan od njih ticao se mojeg posla na festivalu u Reykjaviku. Tamo mi je radni dan trajao između 14 i 16 sati. Takođe, svakog dana morala sam voziti na posao i s posla. To mi se nije dopadalo. Drugi razlog je što sam mišljenja da svaki festival treba imati nešto jedinstveno, a prestonički festivali svoj posao dobro rade. Ne treba im konkurencija. Akranes je unikatna i dobra lokacija, s jednom od najboljih kino-dvorana u državi koja spaja staru arhitekturu i nove tehnologije. Naravno, teže je privući publiku, ali ovo bi u Reykjaviku bio samo još jedan u nizu festivala. Akranes je poseban i nadamo se da ćemo privući prestoničku publiku (udaljenost je oko 40 minuta vožnje, op.a.). Trebaće vremena, ali stići ćemo tamo.”
Festival je zbog svoje unikatne lokacije itekako zanimljiv filmašima i drugim međunarodnim gostima. Koliko su dokumentarci atraktivni domaćoj publici?
“Neću se ni pretvarati da je to slučaj. Naravno, postoje ljudi koji će pružiti podršku i koji su uzbuđeni da se nešto dešava u gradu. S druge strane, treba vremena za izgradnju publike. I to će se dogoditi, ali tek nakon nekoliko izdanja festivala. Islanđani nisu navikli na festivale poput ostalih Evropljana, a lokalcima ih je još teže prodati nego ljudima iz Reykjavika. Postepeno će shvatiti o čemu se ovde radi i uzeti učešća u punom smislu reči. Zato nam je toliko stalo do međunarodnih gostiju koji razumeju festivalski život i posvećeni su tome. Nadam se da će glas o nama daleko stići i da će to privući nove goste u Akranes, kako međunarodne, tako i domaće. Osim vremena, treba nam i strpljenja. Srećom, ni jednog ni drugog nam ne manjka.”
Programska selekcija svakako je jedan od načina da se privuče publika. Čime ste se vodili radeći na tome?
“Hteli smo filmove pristupačne publici, s kojima bi se ona mogla povezati. Naravno, nismo zanemarivali ni sam kvalitet dokumentaraca. Uvek smo tražili filmove koji su u punom smislu koristili medij dokumentarnog filma i njegove mogućnosti pričanja priče. Mislim da smo pronašli dobar balans. Neki od naših takmičarskih filmova za nijansu su eksperimentalniji, ali svejedno upadaju u kriterijum pametnog korištenja medija. Kod dokumentaraca se uvek radi o onome što vidimo i koliko nam to otvara vidike i mogućnosti da se s time povežemo.”
Osim eksperimentalnijih, programom dominiraju provereni festivalski naslovi. Premijere očito nisu bile kriterijum kojim ste se vodili?
“Ne, naprosto nismo osećali da okruženje ovakvog festivala traži međunarodne premijere. S druge strane, uspostavili smo pravilo da svi filmovi moraju biti nacionalne premijere, uz izuzetak za domaće filmove koji su bili prikazani na Skjaldborgu. Bilo nam je važno da lokalnoj publici damo šansu da premijerno svedoče nekim međunarodnim naslovima.”
U smislu sadržaja, koji je bio primarni kriterijum za selekciju takmičarskih i vantakmičarskih naslova? Možda socijalna relevantnost?
“Raznolikost. Hteli smo da prikažemo kako dokumentarci mogu varirati u smislu teme i izvedbe. Tako da smo imali na umu da ne zatrpavamo program s filmovima sličnih tema, odnosno da balansiramo priče o samim protagonistima sa širim društvenim dosegom. Takođe smo tražili balans između laganih, toplih, teških i drugih filmova. Uvek je dobro videti različite stvari i razumeti ih na različit način. U svemu tome, naravno, vodili smo se i interesovanjima lokalne publike i zajednice, odnosno temama s kojom se oni mogu povezati.”
Kao jedan od retkih festivala, IceDocs je imao i posebnu srednjemetražnu konkurenciju. Slažete li se da je taj format nekako zapostavljen, iako je sasvim pogodan za dokumentarce?
“Da. Nije mi drago kada se filmovi razvlače da bi se ispoštovala forma i popunio neki zacrtani format, pritom gubeći njegovu temu. Za četrdeset minuta trajanja filma često se može reći isto kao i za osamdeset.”
IceDocs je priredio širok izbor aktivnosti koje nisu striktno vezane za gledanje filmova.
“Znali smo da ćemo se našim gostima smučiti ako ih ograničimo na gradić i ne pružimo im dovoljno konteksta. Stoga smo organizovali jutarnje aktivnosti kako bi se oni upoznali s celokupnim okruženjem. Nije bilo obavezno u njima učestvovati, ali većina je pristala i uživala. Na taj se način gradila zajednička atmosfera između festivala, međunarodnih gostiju i lokalne zajednice. Za vreme festivala održana je i studentska radionica ‘Horizon North’. Bilo nam je važno i da se oni podruže s ostalim gostima na ručkovima i večerama te da porazgovaraju na jednakom nivou. Oni su posećivali i program ‘Let’s Talk Docs’ razgovora s autorima. Lokalci su svesni prisutva stranih gostiju u gradu. To će ih, nadam se, privlačiti da nam se pridruže u bioskopima.”
Gde vidite festival u budućnosti? Mislim pre svega na rast u smislu programa, pozicioniranja u festivalskom ciklusu, građenja publike i prepoznatljivosti kod kuće i vani?
“Zadržat ćemo visoke umetničke kriterije, pa ćemo se verovatno koncentrisati na programsku raznolikost koja će privući lokalnu publiku bez podilaženja. U sledećim godinama sigurno ćemo imati više publike, ali to je proces koji zahteva vreme. Videli smo što funkcioniše nakon prvog izdanja, dok eventualne nedostatke možemo popraviti u budućnosti. Želimo da za dvadeset godina IceDocs postane mesto gde će lokalni i međunarodni filmaši deliti iskustva i uspostavljati veze s ljudima sličnih razmišljanja. Važno nam je da festival ima pozitivan efekat, kako na publiku tako i na filmaše, te da u budućnosti dovede do porasta islandske dokumentarne produkcije. Da bismo tome doprineli moramo biti relevantan festival na sceni i gajiti naše veze i kontakte s ljudima iz sveta dokumentarnog filma. Takođe, moramo postati i ugledna platforma za lokalne filmske stvaraoce. Verujemo u rast, održiv i pod pažljivom kontrolom. Ne smemo dozvoliti da festival prebrzo preraste naše osobne kapacitete, pa da izgubimo onaj prirodan, relaksirani tok stvari koji ga čini takvim kakav jeste.”
