Jedna je majka sela u auto i odjurila, ne osvrnuvši se na dozivanje buckastog čupavog sinčića koji se hteo pohvaliti saltom mortale na trambolini. “Mama, mama!”, dozivao je uzalud grlati Bucko u gaćicama, no uzalud. Mum’s in a hurry, sorry maleni.
I on pođe u kuću gde živi sa još tri mlađa brata, no, recimo da imaju sedam, pet i dvije godine, te starijom sestrom Harper Graham – veličanstvenom divom semi-dokumentarnog filma “God Bless the Child” (2015), ovogodišnjeg osvajača glavne (međunarodne) nagrade 13. CPH:DOX-a kojeg potpisuju Robert Machoian, Rodrigo Ojeda-Beck, et al.
Prvo ćemo objasniti terminologiju semi-dokumentarnog žanra pri kategorisanju ovog filma, a potom preći na obrazlaganje tvrdnje zašto je tinejdžerka Harper veličanstvena diva.
Dakle, kamera i prisustvo ekipe filma je robotizovano, na neki zadivljujući način, ali svoj doprinos daju intervencijama u trenucima ulaženja stranaca u jedinstveni svet filma “God Bless the Child”. Želimo pojasniti kako dobroćudnog robota treba zamisliti gde nosi kameru sasvim nenametljivo ali vešto, tako da je ponekad umaskiran u plišanu igračku što se zadesi pri vrlo intimnim i emotivnim seansama među braćom i, naravno, sestrom Harper.
Kako ono kažu – s decom nikad ne znaš… Pa ti treba onaj ko zna, a to je Harper Graham! Ona zna s klincima, nekako kao s čigrama koje puštaš da se vrte i hvataš kad padaju, ali ipak – treba to znati. A ne zna to svako i nije lako, ne, ne, ne…
Pošto su i dalje sami – mame nema – susreću se sa slučajnim prolaznicima, kojima smeta njihovo ponašanje. Otud semi-dokumentarac (ili engl. docufiction), no dapače, ovi stranci koji reaguju i opominju, zapravo su glas iz publike, fascinantan kontakt autora s publikom koja brine, kojoj smeta, koja pati što su deca sama i… prosto takva, bosa i musava! Žedna pažnje, baš blagoslova… i tu robot ostaje robot, plišani meda, zečić, ali verni pratilac dinamike u dečjem svetu, negde na periferiji Južne Kalifornije, ako je to nekome važno.
A njihovim igrama, dečačkim, maštovitim i bosonogim – nikad kraja. U jednom trenutku, baš onaj bucmasti s početka, najstariji sin imena Elias uvežbano prošeta po krovu dvospratne kuće, tek tako, zabave puke rad’. Svi jedu tek kol’ko im treba, uglavnom slatko i ono što odrasli zovu nezdravo, pa nazad u ring, pred Xbox ili u backyard… Da kupaju pse, bosonogi naravno; mlate jedan drugog i cerekaju se, vijaju, skaču. Deca k’o deca.
Pa, pošto mame i dalje nema, niti se javlja na telefon, a beba Jonah često plače, i Sunce drugog dana bliži se zalasku, razumljivo je da i klinci postanu nemogući – zato je tu Harper, iz devojčice u devojku, već glasa oštrog u pravednoj grdnji ali anđeoskog kad zapeva, smiruje i teši.
Lepotica porodične vrline kakvu zaboravljamo, kakve je sve manje, upravo čista lepota suštine zajedničkih doručaka i večera, velike postelje sa šest jastuka, smisla tog svakog jutra za koji vredi poraniti. Zbog blagoslovene dece, dok su još deca… Harper više nije. Ona je diva velike kuće, velike kao srce i ona zna šta je dobro za sve i da ne treba zvati baku, čiji je broj mama ostavila pri odlasku.
Da, da, da. Kako ono kažu – s decom nikad ne znaš… Pa ti treba onaj ko zna, a to je Harper Graham! Ona zna s klincima, nekako kao s čigrama koje puštaš da se vrte i hvataš kad padaju, ali ipak – treba to znati. A ne zna to svako i nije lako, ne, ne, ne…