Osnovni kvalitet filma “Shifting Baselines” (2025) Juliena Elieja, uvrštenog u dokumentarnu selekciju ovogodišnjeg Subversive Film Festivala, leži u načinu na koji svoju okosnicu – SpaceX program smešten u teksaško seoce Boca Chica – rabi kao simptom duboke podeljenosti naše epohe. S jedne strane figuriraju zagovornici kosmičkog imperijalizma, sledbenici megalomansko-futurističke vizije Elona Muska; s druge naučnici i zaljubljenici u našu planetu.
Iza nasmejanih i uzbuđenih lica entuzijasta za kolonizaciju svemira, koji hrle u takozvani SpaceX Starbase, krije se više od oduševljenja tehnološkim napretkom. Reč je o ideološkoj matrici prema kojoj, kako jedna protagonistkinja i tvrdi, ljudska vrsta izlaz sa Zemlje treba da potraži u naseljavanju drugih planeta. Postavivši propast naše planete kao aksiom, protagonisti s neokolonijalnim trijumfalističkim žarom žude za neistraženim prostranstvima.
Nasuprot njima, nekadašnji meštani seoceta, ali i eksperti u tom delu Teksasa, na Harvardu (astrofizičar Jonathan McDowell), u Karipskom moru (morski biolog Daniel Pauly) i Kanadi svi još uvek veruju, kako govori kanadska profesorka astronomije Samantha Lawler, da Zemlju još uvek možemo i moramo da sačuvamo, te da će život, čak i kada nas sustignu nesnosne posledice globalnog zagrevanja, biti izvodljiviji ovde nego na Marsu. Premda Elie suprotstavljena gledišta smenjuje dovoljno vešto da film nikada ne zapadne u pamfletarnost ili površni aktivizam, jasno je na čijoj je strani: opustošena priroda, nebo kao pozornica za sudare hiljada satelita i pljuskovi kosmičkog otpada slike su koje (bi trebalo da) alarmiraju sve gledaoce, osim one u teškoj zabludi.
Akademski legitimitet – kritička i istorijska distanca, iskustvo, dokazi – postavljen je antipodno spram casual izjava turista, čemu doprinosi i mizanscen. Učenjački uronjeni u sredinu koju izučavaju, izolovani u ruralnim sredinama (Saskatchewan), prikazani u kancelarijama i bibliotekama (Cambridge), udubljeni u simulacije, baze podataka i literaturu, naučnici su predstavljeni kao snažna protivteža kosmo-turističkoj maniji. U vođenim grupama i tur-busevima, opremljeni za kamping i prilepljeni za direktne prenose SpaceX, fotoaparate i telefone, turisti izgaraju da novu eru uhvate dok je još u povoju – tokom priprema za ono što neki od njih vide kao savremeni ekvivalent Kolumbove prekookeanske plovidbe.
Šire gledano, naslovni shifting baselines potcrtava nemogućnost ljudske vrste – ili bar onog njenog uzorka koji kolonizovanje kosmosa vidi kao misiju prioritetniju od očuvanja Zemlje- da svoj položaj u univerzumu pojmi van antropocentrične sebičnosti i ignorancije.
Estetski, prostor SpaceX baze prikazan je na distopijskom fonu. Rakete i tornjevi preteće se nadvijaju nad posetiocima, uz nezaobilazan i podosta istrošen droning. Nakon eksplozije jedne od raketa, iz gornjeg rakursa ih posmatramo dok, nalik kakvim poslednjim i prvim ljudima na stranom svemirskom telu za delićima tragaju kao za retkim resursima. Čitav film inače odlikuje crno-bela fotografija prefinjene kompozicije i izvrsnih kontrasta, čija je funkcija, izvan vizuelne dopadljivosti, da raznorodnu geografiju i razuđenu ideologiju poravna do tačke apsurdnog jedinstva nespojivog. Spore i atmosferične sekvence u bazi, umetnute između segmenata, omekšavaju prelaze, ali vremenom postaju zamorne i dodatno remete ionako traljav ritam.
Naslov Eliejevog filma pozajmljen je od Daniela Paulyja, uticajnog stručnjaka za ribarstvo i jednog od aktera dokumentarca. Termin shifting baselines – u prevodu: pomeranje vrednosti ili referentnih okvira – izvorno se ticao ribljih fondova, odnosno sklonosti naučnika da fond koji su zatekli rano u karijeri uzimaju kao normu, referentnu vrednost za dalja izučavanja. Pojam kritički upućuje na gubitak istorijske perspektive, odnosno epistemološku kratkovidost spram činjenice da se fond riba smanjuje već više od veka. Slična sudbina prethodnih nekoliko decenija pogađa i ptice, kako u filmu objašnjavaju teksaški ornitolozi, ali i čitavu Boca Chicu, čiji je obalski horizont sada ispresecan gigantskim SpaceX vertikalama, a primorski mir poremećen nepodnošljivim eksplozijama.
Šire gledano, naslovni shifting baselines potcrtava nemogućnost ljudske vrste – ili bar onog njenog uzorka koji kolonizovanje kosmosa vidi kao misiju prioritetniju od očuvanja Zemlje- da svoj položaj u univerzumu pojmi van antropocentrične sebičnosti i ignorancije. Ako se spram Eliejevog dokumentarca postavimo s istom simptomatičnom kratkovidošću, “Shifting Baselines” može se učiniti značajnim dostignućem. Ako, pak, poslušamo Daniela Paulyja, pa geografski i istorijski rastegnemo referentne okvire, postaće očigledno da u dokumentarističkom fondu mlečnog puta Eliejevom meteoru pripada jedno sasvim skromno mesto.