“London” (2026) Sebastiana Brameshubera, prikazan na ovogodišnjem Subversive Film Festivalu, jedan je od onih filmova koji toliko liče na svog protagonistu da je prirodno zapitati se da li je namenski usaglašen s profilmskom ličnošću glavnog aktera ili se ona, pak, neprestano preliva, natapajući sliku, ritam i atmosferu. Film je staložen i diskretan, suptilan i topao, nalik penzioneru Bobbyju (Bobby Sommer) koga posmatramo tokom učestalih vožnji između Beča i Salzburga, dok se na suvozačevom sedištu smenjuju carpooling putnice i putnici.
Od obaveznog road movie tropa do okosnice današnjih kratkih internet formata, preko zapaženih dokumentaraca, hibridnih i igranih filmova poput Kiarostamijevog “Ten” (2002), Knightovog “Locke” (2013), Panahijevog “Taxi” (2015) ili “In the Rearview” (2023) Macieka Hamele, filmski dispositif automobilske vožnje i ovde svojim ograničenjima diktira rešenja, od reditelja zahtevajući kreativnost na izrazito malom prostoru. Brameshuber na samozadatu vežbu odgovara vizuelnom sintaksom koja se oslanja na tri osnovna činioca: plan (vozačevo mesto), kontraplan (suvozačevo mesto) i prednji plan (pogled kroz šoferšajbnu). Zahvaljujući odmerenoj montaži kadrova snimljenih fiksnom kamerom, film odiše istom onom elegantnom, suzdržanom i simpatično anahronom aurom koja krasi i Bobbyja. Veliki deo zasluge treba pripisati odluci da se planovi i kontraplanovi, nezavisno od prednjih planova, snime u studiju. Lišene galame, prošarane tišinom i neometene brujanjem motora, konverzacijske scene se tako, umesto zbrzanih razgovora, doimaju kao intimni prijateljski ili porodični razgovori.
Ovakvom postavkom Brameshuber automobil uspostavlja kao kapsulu u pokretu, svojevrsni studio na točkovima. Razgovori se odigravaju u jednom nerealnom, veštačkom objektu u bestežinskom stanju, van koga mogu ali i ne moraju da promiču ne-mesta i pejzaži duž West Autobahna. U dužim ili kraćim segmentima, slušamo individualne priče putnika, po pravilu isprepletene s društveno-političkim okolnostima, u prvom redu migracijama i ratovima. Jedna devojka govori o svojoj porodici koja je izbegla od rata u Ukrajini; druga o svom aktivizmu na prostoru bivše Jugoslavije, neslaganju s roditeljima, queer identitetu i predstojećem venčanju; mladi marksista potekao iz albanske imigracije o svom dedi partizanu.
Gotovo sve vinjete, zasnovane na stvarnim iskustvima aktera, ubedljivim čini već sam izbor protagonista, kao i njihova humanost, krhkost i poštovanje koji se oseća između njih i Bobbyja. “London” se srećom ne zadržava na toj hemiji, već kroz fragmente gradi mozaičku sliku današnje Evrope kao područja u stalnoj mutaciji i obeleženog prošlim (Jugoslavija), sadašnjim (Ukrajina) i možda budućim konfliktima (pukovnik austrijske vojske na radiju komentariše mogućnost širenja rata u Ukrajini na centralnu Evropu).
“London” Sebastiana Brameshubera jedan je od onih filmova koji toliko liče na svog protagonistu, da je prirodno zapitati se da li je namenski usaglašen s profilmskom ličnošću glavnog aktera…
Premda dodati u postprodukciji, pejzaži koji okružuju Bobbyjevo vozilo pažnju skreću na ukorenjenost situacija u austrijskoj prošlosti i kapitalističkoj sadašnjosti. Autoput koji povezuje Beč i Salzburg, naime, većinski su izgradili nacisti, ali tako da se s njega pruža panoramski pogled na impresivnu prirodu i velelepne građevine, poput benediktinske Opatije u Melku. U “Londonu” se taj poduhvat ističe u segmentu s istraživačem koga Bobby odvozi do mosta izgrađenog u vreme nacizma. Podvlačenjem konteksta film ukazuje na način na koji je tamošnja percepcija prostora još uvek uslovljena nacističkom opsesijom grandioznošću. Međutim, kako nas podsećaju i brojni kadrovi kroz šoferšajbnu, kao i Bobbyjeve pauze na benzinskim pumpama, autoput sa svojom pratećom infrastrukturom takođe je ne-mesto par excellence: tranzitan i nediferenciran utilitarni koridor. U njemu, Bobbyjeve vožnje postaju više od transporta od tačke A do tačke B – privremeno skrovište u kome, čak i kada se jedva sporazumevaju (stoperka rumunskog porekla na putu ka Bruxellesu), vlada kindness of strangers.
Suzdržani slušalac, svojevrsno ogledalo za saputnike, Bobby malo-pomalo otkriva svoju istoriju. Rano saznajemo da su razlog njegovim čestim odlascima u Salzburg posete prijatelju Arthuru koji je u komi. Kako scene odmiču, slagalica se sve jasnije sklapa: Bobbyjevog oca mobilisali su nacisti; Bobby se nikada nije ženio, nema dece i očigledno žali za nekim odlukama donetim iz straha od odgovornosti. Bobby-ogledalo počinje da se ogleda u saputnicima: njegovi sukcesivni suvozači, od kojih najstariji imaju tridesetak godina, ređaju se kao mlađe verzije njega, klice ili mogući stadijumi Bobbyjevog života do 30. godine.
Središnje ose u Brameshuberovoj dramaturgiji svakako su Bobbyjev davni boravak u Londonu – simbol mladalačke slobode, buntovništva i kosmopolitizma, te moguća životna prekretnica, koja ga očigledno nije odvela u željenom pravcu – i njegovo tiho žaljenje za davno prekinutim prijateljstvom s Arthurom, s kojim je svirao i delio strast prema The Velvet Underground. Kada sazna za prijateljevu smrt, dispositif se blago zakrivljuje: umesto kroz šoferšajbnu, autoput se snima kroz zadnje staklo, a muzika iz mladosti dvojice drugova – “Pale Blue Eyes” – prodire u automobil kao simptom onoga što uporno istrajava (“linger on”) uprkos razilaženju. Jedna prošla epizoda koju Bobby više ne može da ispravi ostaje iza, tik iza zadnjeg stakla. Kroz šoferšajbnu se, međutim, još uvek nazire prilika za pomoć onima koji su, poput mladog Paula u begu od vojne obaveze, na nekim svojim prekretnicama.