28. Dani hrvatskog filma: “Doplovit će Rex” – Brodovi razdvajaju ljude

Iako je njegov prethodni dokumentarni film “Majči” (Akademija dramske umjetnosti u Zagrebu, 2018.) većinu ljudi ostavio bez teksta, nametalo se logično pitanje je li Josip Lukić znalac ili blefer, genije ili jednostavno srećković da u svom okruženju pronađe osobu – u konkretnom slučaju svoju majku Dragicu – čija će nefiltrirana svedočanstva o životnim nedaćama na koje ni ne pomislimo dok nam se ne sruče na glavu, pretvoriti jedan dosadni ispitni zadatak u savremeno remek-delo hrvatske dokumentaristike. Istini za volju, pitanje je koliko je tu Lukić šta režirao, odnosno koliko je imao šta da režira jer je i sam stasom, a naročito glasom prisutan u kadru, a koliko je samo vodio razgovor (dolivao ulje na vatru) i uređivao snimljeni materijal. No, nije li i to pokazatelj majstora: sam sebi odrediti i dozirati obim posla i sa što manje truda postići maksimalni rezultat na sofisticiran, nemanipulativan i nepatetičan način?

Debata oko Lukića samo će se još dodatno radikalizirati s njegovim najnovijim uratkom, nešto kraćim dokumentarcem “Doplovit će Rex” (ADU Zagreb, 2019.). Novo, prilično uvredljivo pitanje nakon 28. Dana hrvatskog filma glasi: Je li Lukić majstor koji zna samo jedan trik i ide li dalje od svog roditeljskog doma i najužeg kruga familije? Jer, “Doplovit će Rex” takođe je portretni dokumentarac, ovog puta s autorovom sestrom Marinom u centru zbivanja.

I Marina je, kao i majka Dragica te sam autor, vrlo koloritna ličnost, ali je njena situacija posve specifična. Marina, naime, radi na kruzerima jedanaest meseci u godini, a Lukić je ima prilike pratiti za vreme njenog jednomesečnog odmora kojeg provodi kod kuće, s decom, širom familijom i prijateljima, pokušavajući da nadoknadi propušteno u smislu roditeljstva i njihovog odgoja. Starija kći se osamostalila, srednji sin je na putu da učini isto kada preraste svoj tinejdžerski stav, ali zato najmlađem svakako nedostaje majka, njena briga, ljubav i pažnja. Sama Marina svesna je da joj vreme ističe, i to u dvojakom smislu: vremenu odmora koje može provesti s najmilijima; i vremenu koliko još može održavati svoj sadašnji stil života pre nego što zahtevan posao ostavi trajne posledice na celokupnu porodicu.

“Doplovit će Rex” film je koji u vrlo kompaktnom formatu savršeno balansira između ličnog, porodičnog i šireg društvenog konteksta; između psihološkog i šire socijalnog.

Nova tema zahteva i novi pristup i tu Lukić uspeva da istovremeno demonstrira i konzistentnost i versatilnost. Ponovo autor ubacuje komentare kroz šlager-muziku, naslov filma pozajmljen je od stiha pesme Arsena Dedića “Parobrod Rex” koja ujedno i figurira kao muzička tema filma. Međutim, vizuelni pristup koji Lukić bira drugačiji je od “Majči”: duge, statične kadar-scene zamenjene su nešto kraćim i dinamičnim kadrovima snimljenim kamerom iz ruke Lukićevog stalnog saradnika Marinka Marinkića, a kompozicija kadra varira od situacije do situacije kao posledica hektičnosti i napetosti koje osećaju i Marina i cela familija, ne samo zbog njenog skorog odlaska, već i zbog trajnog odsustva. Situacija od idilične vrlo lako može postati napeta, naročito u čestim svađama između dvojice sinova. U retkim scenama jedan na jedan kamera je, međutim, fiksirana, ali je dinamika i ovde naglašena prostom činjenicom da se radi o scenama iz automobila u pokretu, kao recimo u početnoj sceni i još nekoliko scena pravilno raspoređenih u filmu.

“Doplovit će Rex” film je koji u vrlo kompaktnom formatu savršeno balansira između ličnog, porodičnog i šireg društvenog konteksta; između psihološkog i šire socijalnog. Kao takav je jedan od retkih dokumentaraca koji precizno, a opet suptilno preispituju stanje stvari u sadašnjoj Hrvatskoj i uslovima globalne ekonomije u kojoj se zemlja nalazi pri periferiji kao izvoznik pečalbarske radne snage, odnosno posledica koje takav odnos snaga nosi sa sobom – od šireg i opštijeg nivoa do spuštanja na onaj lični i porodični. Reč je o sasvim unikatnom kratkometražnom dokumentarnom filmu.