PočetnaIntervjui"Optimizam kao pogled na svet i ljude"

“Optimizam kao pogled na svet i ljude”

|

Srpski reditelj i producent Željko Mirković školovao se u Beogradu, Strassbourgu, Bornemouthu i Beču, a trenutno predaje film i digitalne medije na Eastern Monnonite Univerzitetu u Virginiji (SAD). Osnivač je i vlasnik producentske kuće Optimistic film. Njegov kolega Dušan Gajić dopisnik je Radio Televizije Srbije iz Bruxellesa, glavni urednik u SEETV-u (South East TV Exchanges) te producent dokumentarnih filmova.

Povod za zajednički razgovor njihov je dokumentarni film “Obećanje” (2016) o neobičnom poduhvatu francuske porodice koja se nastanila u selu Rogljevu kraj Negotina, kako bi zajedno sa meštanima proizvodila organsko vino za međunarodno tržište. Film je krenuo sa festivalskim životom i već dobio nekoliko nagrada (Eugene International Film Festival u Oregonu i Mediterranean Film Festival u Italiji), prikazan je i na katalonskoj TV3 te drugom programu srpske nacionalne televizije (RTS), a pregovori za emitovanje vode se s Al Jazeera Balkans i američkim PBS-om.

Dva autora međusobno sarađuju već deset godina, od filma “Kosovski dnevnik” (2008). Prema Gajićevim rečima, film je to koji je nezasluženo prošao ispod radara, pošto je u vreme kosovskog proglašenja nezavisnosti ispitivao probleme Srba i Albanaca na Kosovu iz perspektive troje ljudi. Što se tiče reditelja Željka Mirkovića, njega je regionalna publika najbolje upoznala preko dokumentarnog film “Drugi susret” (2012), složene priče o rađanju prijateljstva između pilota Dalea Zelka i oficira srpske vojske Zoltana Danija koji je oborio Amerikančev avion za vreme NATO bombardovanja 1999. godine.

Foto: Kadar iz dokumentarnog filma “Obećanje”

Producentska kuća Optimistic film – optimistični film. Odakle ideja za sam naziv?

Željko Mirković: “Optimistic film zapravo nije samo naslov firme. To je pogled na svet, pogled na ljude. Uvek stvari možete da gledate iz jednog ili drugog ugla, po staroj priči o čaši napola punoj ili napola praznoj. Lično verujem da u ljudima postoji dobro koje ih vodi kroz život. Ne želimo da pravimo nerealno optimistične filmove, već da ponudimo dozu humanosti i nade. Tako da svaki film završava otvorenim krajem, ali s pričom koja nosi pozitivnu poruku. Meni je drago da priča o malim dobrim ljudima, koji žive u teškim vremenima punim izazova, uspeva da dopre do istih takvih ljudi na nekom drugom kraju sveta; da se prepoznaju na nivou dobrog i ljudskog.”

I tako iz vašeg strpljenja i optimizma posle nekoliko godina stasava “Obećanje”, dokumentarna priča nešto duža od sat vremena, ali pre svega univerzalna i veoma važna.

Ž.M.: “To je specifičnost dokumentarnog filma. On ulazi na festivale i televizijske stanice, ali i neka druga mesta. Više nego bilo koji drugi video sadržaj, on pokreće dijaloge. Moji projekti prikazivani su na univerzitetima diljem sveta. Filmovi su uspeli da omoguće projekcije koje otvaraju širu priču o tim temama, i to pred studentima i ljudima koji nisu bioskopska publika. ‘Drugi susret’ je na primer imao projekcije u Ujedinjenim nacijama i američkom Kongresu. Tamo je otvarao teme i dijaloge iz ugla o kom pričamo. Imamo priliku da život posmatramo kako želimo. To je naše. Ono što nam se događa u socijalnom okruženju, to je druga stvar. Moramo da emitujemo pozitivne vibracije i energiju. Kako da očekujemo u suprotnome da nas ta ista pozitivna energija sačeka i vrati nam se. Smanjujemo šansu već u početku. Ideja slanja pozitivnog i dobrog, odnosno želja i nada, namera su da se dobro dobrim vrati.”

Foto: Kadar iz dokumentarnog filma “Obećanje”

U filmu “Obećanje” dve su rečenice koje oslikavaju utisak o Srbiji. Jednu izgovara francuski šef restorana začuđen što vino stiže iz zemlje koja većinu asocira na rat i sukobe, a drugu vinogradar u Rogljevu, samouvereno konstatujući da ne može on jedan (Cyril iz Francuske) biti pametniji od njih dvadeset (meštani sela).

Dušan Gajić: “To je taj dvostruki problem. Okidač za praćenje ove priče bio je slučaj francuske porodice. Upoznali smo ih 2011. kad su se oni nastanili u Rogljevu. Bio mi je zanimljiv fenomen obrnute emigracije, napuštanje lagodne pozicije, a pri tom mislim na njihov posao u Burgundiji, pa krećete u Srbiju i to ne bilo gde, već u zabačeni kraj odakle svi žele da odu. Kad smo već ušli u priču, interesovala nas je ljudska avantura, kako to kažu Francuzi. Tada nam se otvorio čitav kraj. Ono što smo otkrili, a zahvaljujući Francuzima, jeste da se radi o odumirućem ali značajnom i još uvek postojećem prirodnom bogatstvu, tradiciji i nasleđu, koje se ne iskorištava.

“Zapitali smo se kako je moguće da posle 200 godina, koliko postoji čitav taj kompleks, on danas propada; zašto se ne iskorištava? Postoji i dvostruki sukob mentaliteta. Neki se obraduju strancima, pa misle: ‘Ako su oni mogli da dođu ovamo, zašto i mi ne bi mogli da probamo, možda ima smisla.’ Drugi, međutim, kažu: ‘Šta će nam oni, mi znamo sve i sami. I mi sami treba da profitiramo, a ne neki stranci.’ Tu priču o tome kako nas vide drugi, i kako mi vidimo druge, uz predrasude i sumnjičavost, mislim da smo uspeli da sažmemo u priču filma. U Francuskoj ovi ljudi postaju nekakvi ambasadori Srbije, jer stavljaju svoje vino na sto prestižnih restorana, a ljudi su tamo u čudu. Poznavaoce vina bilo je lako ubediti, ali ne i obične goste restorana. Film govori o prevazilaženju tih predrasuda, koje ljudi s dva kraja Evrope imaju jedni prema drugima.”

Foto: Kadar iz dokumentarnog filma “Obećanje”

Dokufikcija i realizam pravog dokumentarca u “Obećanju” odlično su izbalansirani. Na koji način ste to postigli?

Ž.M.: “Cinema verité je stil koji volim da negujem u dokumentarnom filmu. Posmatrano li ga kroz teoriju filma, on je nešto najsličnije igranom filmu. Samo umesto scenarija imate život, a umesto glumaca žive ljude. Ono što je najveći izazov u cinema veritéu jeste da vi kao reditelj scena prvo morate da budete dobro pripremljeni, da znate šta očekujete, koja su moguća dešavanja itd. Druga stvar je poznavanje karaktera, a to zavisi od pripreme. Najvažnije je poverenje ljudi u samog autora – tada oni zaboravljaju na kameru i budu ono što jesu.

“Gluma je svođenje lika na nivo stvarnosti, pa otud utisak stvarnog lika. Po tome se i meri kvalitet – po donošenju stvarnosti. U dokumentarnom filmu imate stvarnost, pa sledi izazov ponašanja kako ono jeste. Zato prvo treba pronaći iskrenu želju za deljenje nečega, ali iz dobrog ugla predstavljenog u skladu s njihovim bićem. Ako je on pogrešan, različit, vi ćete u svakoj sceni imati izazov, konflikt, nešto što vi želite a oni ne. Priča u tom slučaju neće funkcionisati. Zato se trudim da studentima u Americi približim taj stil, ali i nemali rizik koji on nosi sa sobom. Za jednu scenu treba vam mnogo više vremena nego što se vidi u filmu. To je velik produkcijski izazov.”

Foto: Kadar iz teasera dokumentarnog filma “Teslin Narod”

Kako stoji stvar za realizacijom vašeg narednog projekta “Teslin Narod”? 

Ž.M.: To je projekat o ljudima koji su preko 200 godina dolazili u Ameriku i napravili izuzetne rezultate. Oni su zaista jedinstveni, neponovljivi. Za veliku zemlju kakva je Amerika imali su značajnu ulogu u građenju društva. Teslin narod zapravo je narod koji potiče iz matice. Ne volim da kažem dijaspora, jer to zvuči kao etiketirana manjinska grupa. Radi se o Srbima koji žive i rade van Srbije. Cilj projekta jeste da pokaže kako te ljude, čim pređu granicu matične države, njihova država zaboravlja.

“Najveće bogatstvo jedne države i nacije jesu upravo znanje i ljudi. Amerika ne bi bila ovako snažna, velika i moćna da to nije prepoznala. Njen veliki strah je odlazak tih univerzitetski školovanih ljudi, njihov povratak u matične zemlje sa svim znanjem, mrežama, kontaktima. Amerika čini sve da što više ljudi uključi u svoj prostor. S druge strane, to može da bude prednost male Srbije sa sedam miliona stanovnika. U Americi živi oko pet miliona Srba i ljudi srpskog porekla. To je ogroman, ali neiskorišćen kapacitet. Želja filma je da podigne svest o tim ljudima, njihovom pozitivnom sagledavanju – ne iz ugla straha, već mogućnosti posla i promena; kako bi mogli da doprinesu prosperitetu Srbije.

“Na filmu radim već četiri godine, i nije mi drago da država ne prepoznaje optimizam, iako svi pričaju o pozitivnim vrednostima. Ovo je trenutak pozitivne akcije. Nikola Tesla 40-ih je godina prošlog veka svoj projekat ponudio Kraljevini Jugoslaviji, ali je bio odbijen od strane Beograda. Postao je tako simbol propuštene šanse uspostavljanja komunikacija države i Srba van nje. Mislim da je sada trenutak da država prepozna čitav svoj narod, uključujući i one van matične države, kao kapacitet s kojima treba ponovo uspostaviti komunikaciju. Svi pričamo o Tesli, ali ne koristimo mogućnosti koje njegovo ime veže za sebe. Tesla je globalni brend, no on se ne koristi gde bi trebalo, tamo odakle je potekao.”


Komentari

1 komentar

  1. Otkriti ono što je zaboravljeno i napušteno znači pravo otkriće, otkriće života. Kopatze sasušenu zemlju i nađete Viminacijum, orete prljugu i izorete zlatnike i mačeve, artefakta naše prošlosti.To je stvaran život i duh novog vremena i spoznaja sreće što smo tu gde smo iako ne znamo odgovor na pitanje : Zašto su stvari takve kakve jesu.

Komentirajte

Napišite komentar
Unesite ime

Najnovije

19. DOKUart: “Susjed Abdi” – U životu je važna velika slika

"Susjed Abdi" (2022) je i stilski konzistentan izvještaj o tome što sve digitalne tehnologije mogu uz malo mašte.

Dokumentarcu “Izbor za Miss zatvora” Srđana Šarenca Grand Prix 25. Mediteran Film Festivala

"Izbor za Miss zatvora" (2024) bh redatelja Srđana Šarenca osvojio je Grand Prix te Nagradu publiku 25. Mediteran Film Festivala.

20. Festival 25 FPS: “Iščezavanje” – Sanjive slike nestajućeg Japana

"Iščezavanje" / "Fade" (2023) Asako Ujite je na ovogodišnjem, 20. Festivalu 25 FPS dobio jednu od Grand Prix nagrada.

Treće izdanje “Kritike i društva” u Dokukinu KIC

Treće izdanje filmsko-diskurzivnog programa "Kritika i društvo" u organizaciji Hrvatskog društva filmskih kritičara održat će se u ponedjeljak, 14. listopada i utorak, 15. listopada, u zagrebačkom Dokukinu KIC.

Kinoteka apstraktnog statusa

Položaj Hrvatskog filmskog arhiva (Hrvatske kinoteke) od devedesetih se periodički postavlja u centar šire društvene rasprave.

25. Mediteran Film Festival: “Izbor za Miss zatvora” – Bez leda u žilama

U Ženskoj kaznionici Pirajui Šarenčeva je ekipa filma "Izbor za Miss zatvora" (2024) popratila razdoblje priprema i održavanja događaja iz naslova.

19. DOKUart: “Moje tijelo” – Zamka plitke sentimentalnosti filmskog eseja

"Moje tijelo" Margreth Olin je u konačnici upao u zamku banalnosti te manjka znanja i senzibiliteta za tisućljetne patrijarhalne obrasce.

Wen Hui – Dokumentarizam kao pokretna slika

Posljednji ovogodišnji "Istočni horizonti" donose portret Wen Hui, jedne od pionirki suvremene plesne prakse i koreografije u Kini.

“Dulum zemlje” kao prva hrvatska produkcija sa zelenim pečatom

"Dulum zemlje" je prva hrvatska audiovizualna produkcija koja posjeduje Green Film (Zeleni film) certifikat.

Ciklus “Slike doma” u Dokukinu KIC

Novi kino-tjedan zagrebačkog Dokukina KIC donosi ciklus "Slike doma" sa četiri filma koja se bave pojmom doma te izmještenosti uslijed migracija, gentrifikacije ili ratnih stradanja.