15. DokuFest, dan drugi: Razgovor o izgubljenoj generaciji

Iz Prizrena za Dokumentarni.net: Nikola Đoković

Na jučerašnjoj, prvoj press konferenciji nakon otvaranja 15. DokuFesta, tik uz Dokukino plato, na kojoj su prisustvovale i Sarah Adam te Sylvie Grom iz njemačkog perfomans tima “Wall is a Screen”, dominantnu reč ipak je imao hrvatski reditelj i producent Nenad Puhovski. Njegov engleski vrlo je fluentan, a ono o čemu je pričao trebalo bi, zbog važnosti za čitav eks-ju prostor dopreti do ušiju znatno većeg auditorijuma od onog malobrojnog novinarskog koji se pojavio da čuje nešto više o njegovom najnovijem filmu “Generacija ’68” (Factum, 2016.; ★★★★ i 1/2), juče prikazanom u sklopu Balkan Doxa.

Umetnički direktor DokuFesta, Veton Nurkollari, započeo je razgovor napominjući kako je reč o jako ličnom ostvarenju, napravljenom od strane neposrednog učesnika događaja te, za društvo i svet prelomne 1968.godine. Svako ko je pogledao “Generaciju”, zna da je ovo tačna konstatacija, budući da se autor nije distancirano zadržavao na objektivnoj arhivističkoj perspektivi pukog hroničara. Film predstavlja uspeo melanž između arhivske građe – takođe, njegove originalne dokumentarne intervencije – i neke vrste potrage za izgubljenim vremenom, ali bez preteranog nostalgičarskog žala, često s dozom humora i (auto)ironije.

Kako je Puhovski i sam istakao, ono što ga prevashodno interesovalo u filmu jeste veza njegove ’68 s novim generacijama. Iz filma je izdvojio i za višepotpisanog autora jednu iznimno potresnu i bitnu sekvencu – trenutak porodičnog intervju sa ćerkama, tokom kog jedna od njih govori o osećaju usamljenosti, jedinog vitalnog nasleđa koji je prati kroz život. To stanje nije posledica generacijskog jaza, već nepostojanja društvenih i sistemsko-referentnih, vrednosnih tačaka. Levičarski ideali vođeni verom u mogućnost postojanja humanijeg sveta potrošeni su, dok su u međuvremenu na prostoru bivše socijalističke tvorevine nikle poratne nacionalističke, tranzicione para-državice.

Puhovski se na konferenciji osvrnuo na savremeno stanje u Hrvatskoj, gotovo preslikano i na sve teritorije nastale na razvalinama bivše SFRJ. “Oni ne znaju ni imena tri kralja”, rekao je, govoreći o religijskoj indoktrinaciji u školama, koja je od istorije napravila podoban i fanatizovani mit, brišući i samu natruhu istorijskih fakata. Na pamet uvek pada istoričarka Dubravka Stojanović, koja je povodom veronauka u srpskim školama pisala kako se radi o jednoj vrsti predvojničke obuke. Diskusija se potom nastavila navođenjem primera otvorenog ustaštva jednog drugog istoričara-revizioniste, tehničkog ministra kulture RH Zlatka Hasanbegovića. Dok se bije bitka za pravu verziju prošlosti, uz dominantan narativ o početku istorije u 1990-ima, Puhovski se u svojim filmovima bori za mozaički prikaz prošlosti, čime kritikuje linearnost i lažni kontinuitet falsifikovanih istorija.

“Generacija 68” uspeva da, ne podležući previše ni istorijskom sentimentalizmu niti tendencioznosti lažnog objektivizma, izvuče na površinu zaboravljeni utopijski zanos te generacije. Prateći intimni prijateljski kružok zagrebačkih učesnika velikih demonstracija u Beogradu, tehnikom narativnih skokova, prolepsi i metalepsi, Puhovski posebnu pažnju posvećuje simboličkom kraju utopije – okupljanju na ostrvu Korčula, gde je i stigla vest o ulasku ruskih tenkova u Prag.

Proširena porodica male zagrebačke komune se raspala, a svako od njih je nastavio, sam za sebe, da evocira i priziva tragove sećanja na taj period; ali što je bitno za kvalitet filma – bez viška resentimanske ogorčenosti.

Highlight večeri

“Wall is a Screen” je filmski interaktivni koautorski eksperiment njemačke mobilne umetničke grupe, iz koje se izdvojio dvojac Sarah Adam-Sylvia Grom. Ideja vodilja projekta je prikazivanje kratkih, žanrovski raznovrsnih filmova – od animacija, preko kratkih igranih do eksperimentalnih i dokumentarnih. Čitav performans – inače kombinacija vođenog gradskog obilaska i filmske večeri – odvija se na površinama gradskih zidina.

Prizrenska noć je bila kišovita, što je donekle omelo isplanirani koncept večeri i svojevrsnu elaboriranu filmsku šetnju kroz grad. No, kao što je prethodno najavljeno na presici, autorke vremenske neprilike nisu prihvatale kao prepreku. Zato je screening filmova morao da se preseli u zatvorene prostore, a to je ovom poduhvatu podarilo novu provokativnu dimenziju. Povorka entuzijastičnih šetača, sasvim skromna po broju, nije ni mogla da pretpostavi kako će se čitava stvar odvijati ni gde će u konačnici završiti. Takođe, nametalo se pitanje kako će se ekipa izboriti s privatnim, komercijalnim prostorima bioskopa ili šoping mola…

U holu bioskopa pažnja im je skrenuta da moraju biti jako tihe kako ne bi ometale zvaničnu filmsku projekciju. Autorke su zato napravile mali omaž filmskom žanru, na zid hola postavljajući projekciju kratkog filma u kojem se repeticijski smenjuju klišeizirane holivudske scene nemih reakcija zastrašenih ženskih likova koje gledaju u smeru potencijalne, nevidljive pretnje. Feministička teorija imala bi štošta za reći na ovaj opsesivni i sveprisutni žanrovski trop u kojem se muški pogled uvek perfidno skriva iza kamere.

U šoping molu stvari su poprimile unekoliko dramatičniji kurs. Naime, pripadnik obezbeđenja, vidno uzrujan i zajapuren u licu, nije mogao da podnese ovo skrnavljenje privatnih zidova njegove kuće, pa je u više navrata pozivao pretpostavljene. Koji su pak telefonirali drugim pretpostavljenima… Hijerarhija je, dakle, funkcionisala besprekorno histerizirano. Nakon što su odgovorni ipak dali saglasnost za održavanje projekcije – da ironija bude veća, film je govorio o tipu iz obezbeđenja koji vreba kradljivicu, ali sam završava kao uvrebani plen – crv sumnje u legalnost čitavog poduhvata svejedno nije davao mira prozvanom činovniku.

Hteo je, konačno, nekako da izdejstvuje svoj trenutak zvezdane slave. Zato se nakon projekcije žurno rukovao sa članovima grupe, a ovaj izlazak iz potpune anonimnosti očitavao mu se na licu u vidu novonađenih osmeha. Konačno, uspeo je da privuče filmski fokus na sebe. Screening credits went to him.

Iscrpna filmska ponuda dana završila se, dakle, u supermarketu. Nezainteresovani, zatečeni prolaznici i neželjeni svedoci morali su da istrpe neugodne trenutke koji su ih zaustavili u dnevnoj konzumentskoj rutini. Na trenutak su, bar, prekinuti putevi ponude i potražnje, a ova očuđujuća disrupcija ostavila nas je u stanju oslobađajuće vedrine. I smeha.