“Sretnu se tako negde krokodil i hijena i zapletu u razgovor. Krokodil kaže hijeni:
– Nije meni lako. Kad god zaplačem, drugi me gledaju i kažu: ‘Evo ga, opet roni krokodilske suze!’, a ne pomisle da sam možda stvarno tužan.
Hijena mu odgovori:
– Misliš li da si jedini kojeg ne razumeju? Dogodi se tako da se nasmejem, a drugi gledaju i kažu: ‘Vidi je kako se smeje kao budala!’, a ja sam zapravo samo radosna zbog lepote ovog sveta što nas okružuje.”
Poruka ove basne, ako je uopšte ima, bila bi da se ne povodimo za stereotipima i predrasudama, već da pokušamo svom sagovorniku pogledati duboko u dušu i probamo ga shvatiti. Ova se basna pojavljuje dva puta u filmu “Soldat Ahmet” (2021) reditelja Jannisa Lenza, prvi put na samom početku i u ozbiljnom tonu, kao priča junakove majke koju je zapamtio u detinjstvu, a drugi na kraju, nekako šaljivo i na distinktivnom bečkom dijalektu nemačkog jezika, bez jasne poruke, ali sasvim dovoljno za opisivanje nekih od paradoksa Ahmetovog života.
Ahmet je sin turskih imigranata, na prvu čini se savršeno integrisanih u austrijsko društvo, koji ipak drže do nekih tradicija koje su doneli sa sobom. Kako ima tridesetak godina, cela familija na Ahmeta vrši pritisak da se oženi, i to devojkom koju će dovesti iz stare domovine. Njemu to nikako nije privlačna ideja. S druge strane, Ahmet je iskreni austrijski patriota i vojnik, zapravo vojni bolničar s određenim ratnim iskustvom zbog čega je uznapredovao do pozicije vojnog instruktora. Paradoksi tu ne završavaju jer je Ahmet još i amaterski bokser, koji uživa u borbi i koji itekako u sebi nosi dozu agresije. No, naš glavni junak takođe je i amaterski glumac, dakle čovek pun emocija koje želi podeliti sa svetom, a čini se da nije odustao ni od sna o profesionalnoj karijeri u teatru.
Ko je onda pravi Ahmet, a šta tek njegove uloge? Istini za volju, odgovor na postavljeno pitanje ne zna ni on sam, zato ga i upoznajemo na svojevrsnoj psihoterapeutskoj seansi, koja jednako tako može ličiti i na privatnu rundu razgovora s učiteljicom glume. Istina je, međutim, da ovaj oseća kako mu vreme za odluku prolazi, otud i pritisak zbog kojeg se može slomiti. Tokom 76 minuta trajanja filma, Ahmeta ćemo pratiti u različitim kontekstima i ulogama na putu njegovog samospoznavanja.
Nikoga zapravo ne bi smelo da začudi da Lenzov dokumentarac počne sa žetvom nagrada, obzirom da je ovako elegantan spoj univerzalnih i intimnih tema zapravo retkost.
Nemački filmaš s austrijskom adresom Jannis Lenz autor je nekoliko kratkih igranih i dokumentarnih filmova od kojih je “Wannabe” (2017) čak bio nominovan za nagradu EFA-e. “Soldat Ahmet” njegov je dugometražni prvenac, u kojem nije samo demonstrirao sposobnost pronalaska prave priče i pravog lika oko kojeg bi ona bila izgrađena ili zanatsku veštinu etički neupitne opservacije svoga subjekta u vreme ponovnog zidanja vlastitog osobnog identiteta, već i izuzetnu dozu empatije i mogućnost savršene komunikacije s gledateljima koje tako uvlači u Ahmetov svet, odnosno u svetove koje ovaj istražuje.
Zahvaljujući montaži koju skupa s Lenzom potpisuju Roland Stöttinger i Nooran Talebi, film je izuzetno dinamičan i savršeno pratljiv. Kamera Jakoba Fuhra (“Democracy, Ltd.”) našeg junaka i njegovu interakciju s okruženjem, ma kakva ona bila, prati iz blizine, ali pritom nije invazivna. Ahmet je zbog toga jednako zanimljiv kao (igrano)filmski lik, a opet posve stvaran i životan kao dokumentarni subjekt kojemu samo možemo poželeti sreću. Sreću možemo poželeti i Lenzu budući da je “Soldat Ahmet” tek na početku svoje festivalske turneje. Svetsku premijeru imao je na Visions Du Réelu, ove godine održanom u hibridnom obliku, a nacionalnu na 24. Festivalu austrijskog filma Diagonale koji se od 8. do 13. juna održavao u Grazu, i to pred živom publikom. Nikoga zapravo ne bi smelo da začudi da Lenzov dokumentarac počne sa žetvom nagrada, obzirom da je ovako elegantan spoj univerzalnih i intimnih tema zapravo retkost.