Iz Beča za Dokumentarni.net: Marko Stojiljković
Junacima romana Julesa Vernea trebalo je osamdeset dana, Magellanovoj ekspediciji tri godine, a japanskom samostalnom turisti s početka sedamdesetih godina prošlog stoleća nešto između – godinu dana da obiđe svet. Taj japanski pustolov, u ono doba tridesetogodišnjak, otac je japansko-portugalske autorice Aye Koretzky, čija lična arhiva tvori glavninu građe impresivnog intimističkog traveloga “Around the World When You Are My Age” / “A Volta ao Mundo Quando Tinhas 30 Anos” (2018). Ovo debitantsko dugometražno filmsko ostvarenje 36-godišnje rediteljke prati na koji način partikularno putovanje, ali i putovanje kao koncept, utiče na čoveka. Film je ove godine u Rotterdamu nagrađen prestižnom Bright Future nagradom, dok je na 57. Viennaleu prikazan u sekciji dugog metra. Koretzki i inače inspiraciju pronalazi kod kuće, pa je tako njen prethodni dokumentarni film “Yama No Amata” (2011) za temu imao preseljenje vlastitih roditelja iz Japana u Portugal kako bi se posvetili organskoj poljoprivredi.
Otac Jiro, inače ratno dete, svedok razaranja i gladi, kao i posleratnog siromaštva u Japanu, otisnuo se kao tridesetogodišnjak na putovanje oko sveta, iako prethodno nikad nije promolio nos izvan zemlje. Put ga je vodio od sovjetskog Dalekog Istoka i Sibira do Moskve gde je ostao zapanjen veličinom i monumentalnošću, ali i pustoši na ulicama. Ovde se autoričin otac u praksi uverio u netačnost sovjetske propagande koja je zemlju predstavljala u prosperitetnim bojama. Dalje je radoznalost Jira vodila preko Skandinavije do Nemačke, ali uređena mu se idila Severne Evrope činila dosadnom. U Nemačkoj upoznaje prijatelja i budućeg putnog partnera, pa njih dvojica, uz povremena razdvajanja, nastavljaju dalje polovnim automobilom koji se stalno kvari. Put ih vodi u Austriju, Italiju, Španiju, Portugal, zemlje Magreba, Jugoslaviju (gde su, kako putnik kaže, putevi užasni, pa dodaje da mu se pod jesenjim snegom Zagred činio suviše tužnim i depresivnim da bi tamo prespavao), Grčku, Tursku, Bliski Istok, pa nazad za Evropu, potom uzduž i popreko Amerike.
Takvo putovanje svakako je posedovalo formativnu moć za našeg protagonistu, a kako broj kilometara raste, tako i njegove dnevničke opservacije u periodu od godine dana postaju sve zrelije, gotovo filozofske, nasuprot čisto fenomenološkim i vezanim za udobnost, nivo usluge, uređenost i visinu životnog standarda. Jiro, inače diplomirani pejzažni arhitekta, produbio je putem znanja iz svoje oblasti, iako mu to nije bio isključivi motiv. Putujući, Japanac ispituje vlastiti odnos s prirodom i ljudskim intervencijama na njoj; dok je za njega to putovanje izvorno linearno, odnosno kružno, ponovno kopanje po arhivi (uz strah od degenerativne bolesti koja će mu uništiti vid u bliskoj budućnosti) Jiru će – a naročito gledatelju – otvoriti posve novu vremensku dimenziju nekad postojećeg, danas nestalog sveta koji se u međuvremenu transformisao u globalno selo.
Putovanje je svakako posedovalo formativnu moć za našeg protagonistu, a kako broj kilometara raste, tako i njegove dnevničke opservacije u periodu od godine dana postaju sve zrelije, gotovo filozofske.
Autorica Aya Koretzky aktivni je učesnik konverzacije, ali i filmski lik: ono što čuje i vidi iz arhive doživljava osobno, kroz koju zapravo dobiva priliku da ponovo upozna oca u posve novom svetlu. Koreztky je takođe i aktivni istraživač/urednik takve građe, jer veliku većinu viđenog sačinjavaju fotografije s putovanja, analogne, amaterske i iz lične arhive, ali i autorica u punom smislu te reči zbog manipulacija samim materijalom. Ponekad su to jednostavne stvari poput rotacije fotografije za 90 stepeni; ponekad eksperimentalne poput paljenja dveju fotografija koje se projektuje prvo unapred, a onda unazad; ponekad poetske intervencije ili čak i izlet u odigranu asocijaciju. Uz analogno snimanje (Bolex, 16mm) u nešto užem, staromodnom formatu, “Around the World When You Are My Age” je prava poslastica za ljubitelje umetnički nadahnutih dokumentaraca i film koji uspeva da istovremeno bude i ličan i univerzalan. Film, naravno, ima i svojih nedostataka, naročito očitih nesuptilnosti u cilju povezivanja prošlih vremena sa sadašnjima. Primerice, na obe spaljene i snimljene fotografije nalazi se ista džamija, samo iz dva različita kuta. Takođe, kamera Koretzkyjeve za nijansu se predugo i uz suviše repeticija zadržava na geografskoj karti Sirije, uz poseban fokus na podvučena mesta, iz današnjeg rakursa toponima modernog stradanja. U pitanju je ipak dokumentaristički dragulj dokumentaristike koji je vrlo lako mogao ostati skriven. Srećom za nas – nije.