PočetnaIntervjuiAleksandar Reljić: "Nacionalistička priča danas je pet puta jača nego pre deset godina"

Aleksandar Reljić: “Nacionalistička priča danas je pet puta jača nego pre deset godina”

|

“Da li je ovo slika koju smo zaslužili?”, pitam poznanika i kolegu Aleksandra Reljića, nakon što sam mu pročitao deo svog eseja o zločinu kroz filozofska promišljanja Friedricha Nietzschea o mrtvom Bogu. On kao iz topa odgovara: “Jesmo! Zaslužili smo.” Reljić se slaže kako je čovečanstvu potrebna opomena, stalna i moćna. Ipak, priznajem mu jači optimizam: “Ali, nećemo valjda dozvoliti da nas to, taj novi Bog porazi i uništi. Borićemo se. Reći ćemo i mi neku svoju, uvek ćemo imati nešto da kažemo.”

Aleksandar Reljić (1974.) karijeru novinara počinjao je i gradio devedesetih godina prošlog veka u rodnom Novom Sadu, ali u poluilegali i bez sigurne plate. Nakon demokratskih promena 2000. proširio je svoj poziv žurnaliste na televizijsku produkciju, isprva dokumentarnih emisija, a naposletku i filmova. Upravo ona vremena koja su ga činila borbenim i pravdoljubivim novinarom postadoše mu inspiracija i podstrek za rad na dokumentarnom filmu. I to je razumljivo. Međutim, vera u ljude, zapravo iskonski humanizam da dobro pobeđuje – jeste glavni motor njegove karijere.

Nakon “Heroja bitke za ranjenike” (2015) o žiteljima Goražda koji su tokom opsade grada požrtvovno prebacivali ranjenike do najbližih bolnica, makar one bile na neprijateljskoj teritoriji, snimio je i specijalno izdanje emisije Radar, “Aušvic – jugoslovensko sećanje” (2015), o jugoslovenskom sećanju na zaboravljene žrtve holokausta, emitovano početkom prošle godine na Radio-televiziji Vojvodine. Njegov najnoviji dokumentarac pod nazivom “Enkel”, na jednom mestu spaja Rainera Hössa – unuka komandanta koncetracionog logora Auschwitz, Rudolfa Franza Ferdinanda Hössa – te Evu Mozes Kor (83), koja je preživela strahote holokausta.

Televizijski film “Aušvic – jugoslovensko sećanje” nastao je kao opomena da se u svim republikama nastalim iz bivše Jugoslavije zanemaruje istorijsko mesto 80 hiljada ljudi stradalih u nacističkim logorima?

“Da. U Auschwitzu je zatvoren deo paviljona posvećen žrtvama iz Jugoslavije. Umesto njega na tom mestu je izložena postavka o stradalima iz Austrije. Pratio sam susret predstavnika svih republika u Jasenovcu, razgovarao sa istoričarima koji su tada počeli rad na obnovi jednog sećanja. Međutim, moji ključni  sagovornici u ovom filmu bili su Branko Lustig, filmski producent i nekadašnji direktor Jadran filma; Oleg Mandić iz Opatije koji je poslednji napustio oslobođeni logor 1945.; i Aca Singer iz Sombora u Bačkoj, dugogodišnji predsednik jevrejskih opština Jugoslavije. Njihova svedočanstva su jasna i neoboriva, čista opomena trojice staraca koja mora ostati zabeležena.

“Uvek sam bio fasciniran istorijom, posebno na Balkanu i u vreme Drugog svetskog rata. Kao klinac, osamdesetih sam preko filmova raspoznavao užas holokausta. Gledao sam i dobro upamtio “Sofijin izbor”, zatim “Vetrove rata” te “Rat i sećanja”, serije u produkciji upravo Branka Lustiga, preživelog logoraša.

“Ipak, krajem osamdesetih ponovo oživljava nacionalizam, stvarnost u kojoj smo živeli izvrnuta je na naličje. Maltene, jučerašnji zlikovci postaju dobri momci i to je nešto što ne može da te ne pogodi. Kad su devedesetih počela zverstva, smatrao sam da se novinarstvom bave neke ozbiljne face. Nisam sebe video kao nekog ko će raditi na toliko ozbiljnim temama. Tako je bilo čak do 1997. godine. Ali, s druge strane, fascinacija svetskim ratom i onim što se dešavalo devedesetih u neposrednoj blizini – kao nova frustracija – bile su mi osnovni alat za budući poziv, za ono čime ću se baviti, a samim tim razbijati predrasude i atmosferu koja je zavladala.”

Na fotografiji: Rainer Höss, Wladislaw Malarek (potomak preživelih) ispred kapije Auschwitz-Birkenaua s ekipom RTV-a / Foto: Danijel Čičić
Na fotografiji: Rainer Höss, Wladislaw Malarek (potomak preživelih) ispred kapije Auschwitz-Birkenaua s ekipom RTV-a / Foto: Danijel Čičić

Život u Srbiji je tokom devedesetih u neku ruku bio poput života u koncentracionom logoru?

“Tako je. Ali postoji paralelni svet u kom radimo, postoje oaze mira i razvoja u koje se zatvaramo i u njima funkcionišemo. Prenosimo ideje koje nisu politički podobne, ali daleko od očiju establišmenta. Međutim, posle 2000. ono protiv čega smo se borili opet postaje establišment, provejava taj mračni nacionalizam i ponovo se nameće. I sada ono protiv čega sam se borio jeste još veći neprijatelj.”

Pa upravo to je ono što tvrde jeretici. Neko se trudi da stvari ostanu iste, da se ne menjaju ili da se tek šminka promeni a suština ostane ista. Mi možemo samo da stojimo po strani – posmatramo i beležimo.

“Samo polako. Moram da te podsetim na nešto važno – moju osnovnu misiju u bavljenju ovim poslom. Nazovi ga novinarskim, istraživačkim, filmaškim – svejedno, ali moja misija je razbijanje predrasuda. Od prvih dana pokušavam spojiti nespojivo. Ako sam otišao na dvogodišnjicu Daytonskog sporazuma, otišao sam tragati za pričom o muslimanu i Srbinu koji će zajedno popiti kafu, posle svega. Dovodimo obične ljude, žrtve ratova, spajamo ih, razbijamo njihove predrasude pred kamerom.

“Kao autor imao sam punu slobodu stvaralaštva; mogao sam da zađem daleko u teritoriju pomirenja nakon građanskog rata u Bosni. I tako sam postao ludi novinar (smeh) koji je bio dovoljno frustriran što ne ume bolje da prenese svoju poruku nego kroz sliku i zvuk, kroz umetničku formu. Tako sam upoznao i Reinera Hössa.

Na fotografiji: Aleksandar Reljiić i Rainer Höss / Foto: Danijel Čičić
Na fotografiji: Aleksandar Reljiić i Rainer Höss / Foto: Danijel Čičić

“A on je jedan potpuno rasplinut tip i debelo izranjavljen čovek koji je sa 15 godina pobegao od kuće; od oca koji je još uvek na naci liniji. Osoba je to koja je nacističku vrstu discipline sprovodila i s vlastitom porodicom. Njegov otac je odrastao u vili komandanta Auschwitza, odvojenoj samo zidom od strašnog logora. Dakle, odrastao je u veštačkom raju bogatih roditelja, ali kraj ovozemaljskog pakla svih ostalih – s druge strane zida. Reiner je upravo od toga pobegao i počeo novi život. S 19 godina se oženio, dobio decu i zaista postao svoj čovek.

“U Daily Telegraphu sam pročitao o Evi Mozes Kor, preživeloj logorašici koja je kao bliznaknjia s deset godina bila podvrgnuta eksperimentima Jozefa Mengelea u Auschwitzu. Sada, posle svih tih godina ona je simbolično usvojila Reinera Hössa kao svog unuka.  Rainer je otvoren, elokventan, potpuno u temi holokausta i svestan svoga bremena. A jedini način da se tog bremena oslobodi jeste da se direktno sreće sa logorašima, ukazuje na ostavštinu nacističke ideologije koja se i danas primenjuje za vladanje svetom.

“Hössevo istraživanje došlo je do iznosa od nekih 160 milijardi evra koje i danas cirkulišu kroz švajcarske banke, a zapravo su dokazana novčana zaostavština poraženih iz Drugog svetskog rata. To je nešto o čemu se ćuti, nešto sakriveno poput beležaka ili rezultata Mengeleovih eksperimenata na logorašima u Auschwitzu. Upravo Eva Mozes Kor, kao osnivačica Muzeja CANDLES (akronim od “Children of Auschwitz Nazi Deadly Lab Experiments Survivors”, op.a.) bezuspešno pokušava da dođe do istine o opitima rađenima nad njom i sestrom pre 70 godina. Znači, nisu u pitanju mehanizmi, već konkretne stvari kao jedna zaostavština nacista.”

Na fotografiji: Susret Raniera Höss i Eve Mozes Kor u Lineburgu, dan pre suđenja Oskaru Groeningu, knjigovođi Auschwitza / Foto: Danijel Čičić
Na fotografiji: Susret Raniera Hössa i Eve Mozes Kor u Lineburgu, dan pre suđenja Oskaru Groeningu, knjigovođi Auschwitza / Foto: Danijel Čičić

Izgleda da katarza dolazi i prolazi u talasima.

“Katarza je nepoželjna. Imamo situacije pobede desničara, zidove oko država ili nepoželjnih naselja, pojačava se islamofobija… Međutim, mi u ovom filmu dajemo novu dimenziju, a to je pre svega praštanje bivše logorašice; čitav proces praštanja – od onoga Mengeleu do praštanja unuku komandanta. Isto tako, hipotetički zamislimo kako bi Reiner Höss danas daleko dogurao uz desnicu. On je, međutim, odabrao drugu stranu, onu ljudsku. Tako se i Eva odvaja od uloge žrtve, time što je smogla snage za oproštaj. Plašim se da film zbog takvih stvari može povući neke kontroverze i reakcije.”

U poslednje dve-tri nedelje, posle američkih predsedničkih izbora, naišla je plima antisemitizma. Može li elita da rehabilituje zločine na ovaj način? Evo, sedne pred tebe novinar desničarskog magazina i pita da li stvarno veruješ u iskrenost svojih protagonista pred kamerom? Šta bi mu odgovorio?

“Može i izraelski novinar, nacionalista i cionista da me ispituje, ali već pretpostavljam da bi optužio Hessa da pravi famu od samog sebe. Sve to stoji, ali ja sam s tim čovekom proveo 15 dana po 24 časa. Prešli smo u kombiju zajedno s ekipom 3000 kilometara. Nije bio sasvim otvoren, ali jeste neposredan. Dopustio mi je da ga upoznam. On je u 39. godini doživeo infarkt i pao u komu. Život o koncu je činjenica. Kad se probudio shvatio je ono što je već znao, da mora nastaviti bežati od bremena Enkela, i da to čini – kako bi živeo.”

Na fotografiji: Rainer Höss Aleksandru Reljiću i rasvetljivaču Ivanu Živkoviću pokazuje škrinju, poklon Heinricha Himmlera Rudolfu Hössu / Foto: Danijel Čičić
Na fotografiji: Rainer Höss Aleksandru Reljiću i rasvetljivaču Ivanu Živkoviću pokazuje škrinju, poklon Heinricha Himmlera Rudolfu Hössu / Foto: Danijel Čičić

Zapravo, u ovom filmu Eva i Reiner prkose vladavini tame i haosa, jer je smatraju – paravanom.

“Paravan ili kulisa iza koje će biti nastavljena pljačka. Negiranjem razmera holokausta i relativizacijom činjenica, samo će biti nastavljena pljačka imovine, pa će se onih 160 milijardi nesmetano vrteti među korporacijama i velikim kompanijama, kao svojevrstan dobri duh prošlosti. Mislim da smo kao savremenici poslednjeg balkanskog krvoprolića složni i da je propast Jugoslavije jedna velika pljačka summnjive galerije likova: od sitnih lopova bele tehnike do velikih krojača međudržavnih granica.”

Šta bi sledeće volio ispričati filmom?

“Priču o Kosovu, o razbijanju predrasude o mržnji Srba i Albanaca. Na Kosovu se desilo mnogo zločina i sprovedeno je mnogo pljačke. Mi smo još 2001. istraživali slučaj hladnjače; i tada, pre deset godina, mogao sam spojiti dva vojnika, srpskog i albanskog, da sednu za sto i u isti kadar. Danas je to nemoguće. Radi se o potpunom fenomenu.

“Danas je nacionalistička priča pet puta jača nego što je bila pre deset godina. Zatvaramo se u neke samo naše krugove, pa se unutar njih obračunavamo s takozvanim izdajnicima, onima koji nisu deo mase ili grupe, koji su van načela i okvira. Danas je ta priča koju želim da pričam nepoželjna. Isto je bilo pre 20 godina s pričama o otmicama u Sjeverinu i na Sandžaku, kada je 17 hiljada ljudi prošlo kroz policijske torture.

Foto: Scena iz dokumentarnog filma "Enkel"
Foto: Kadar iz dokumentarnog filma “Enkel”

“Razgovarao sam tada sa starcem koji je kastriran u policiji pod optužbom za dizanje ustanka na Pešteru. Taj čovek je četiri godine ranije organizovao glasanje celog sela Žitnića za Slobodana Miloševića. Pravi musliman treba da veruje u Boga, glavara i svoju porodicu, bio mu je izgovor. Milošević je tada bio njegov glavar. Kada mu se desila tragedija, potražio je pravnu pomoć. Zatim je, nakon što je iscrpeo sva pravna sredstva u Srbiji, otišao u Strassbourg. Ali, i tamo je odbijen, kao nepoželjan. Jer, zvanično, u Sandžaku nije bilo rata i etničkog nasilja. Takva priča meni treba, o običnom dobronamernom čoveku u vrtlogu nekog ludog vremena.

“Nikad nisam temama prilazio na senzacionalistički način. Celovito i kompletno, sa što više živih ljudi koji će o tome da svedoče, ali i sama forma priče nikada nije bila napadna ili posebno spektakularna. Neću da ubadam prstom u oko, ili da dovedem nekog u BMW da traži oštetu zato što je ta fabrika umazana nacističkom prošlosti. To nije moj stil; moj stil je živ čovek.”

Molim te, ne zaboravi da princ tame sa trona svevišnjeg posmatra igre malih ljudi?

“Nećeš me ubediti u to. Neću u to da poverujem, bar ne još. Ne plašim se. Da li zato što ne verujem u Boga ili zbog nečeg drugog, ali radim dalje, tragam za tim, ako hoćeš – zaigranim malim ljudima. To su ljudi koji nose Boga u sebi. Ja se često setim Olega Mandića, koji je preživeo Auschwitz s 11 godina, a potom rano shvatio da mu se desilo ono najstrašnije što se nekom živom čoveku može desiti. Baš zbog toga Mandić je živio život kao tango, skroz ubeđen da mu se ništa gore ne može u životu desiti, od onoga u Poljskoj 1944. godine.”

Kada će film pred publiku i kakvu reakciju javnosti očekuješ?

“Očekujem da će ‘Enkel’ premijerno biti prikazan na jednom festivalu tokom zime, a ubrzo nakon toga trebali bi ga videti i ovde. Nadam se krajem zime ili početkom proleća premijerama u regionu. Verujem u emocije publike. Mislim da na svetu ima puno dobrih ljudi koji će ovaj film zavoleti i razumeti.”


Komentari

Komentirajte

Napišite komentar
Unesite ime

Najnovije

Estetika traganja

Serija eseja "Političnost estetike dugog kadra" u sklopu četvrte sezone "Dokulture", fokusirana je na karakteristike opservacijskog filma sporog ritma.

Hrvatski dokumentarni film – od informativnog do zagonetnog (I): Informacija

U ovom nizu tekstova kušali bismo ponuditi kraći, brzopotezni pregled skretanja hrvatskog dokumentarnog filma "od informativnog do zagonetnog".

U KIC-u retrospektiva filmova austrijske slikarice Marije Lassnig

U sklopu programa "Film XX*" u srijedu 30. listopada u 19 sati, u KIC-u će se održati retrospektiva filmova slavne austrijske slikarice Marije Lassnig.

“Sanjalice” Vladimira Petrovića najbolji film 18. DORF-a

"Sanjalice" (2024) srpskog autora Vladimira Petrovića, proglašene su najboljim film 18. Festivala dokumentarnog rock filma - DORF-a.

“Holy Redemption” sutra na programu Al Jazeere Balkans

Dokumentarni film "Holy Redemption" Joséa Carlosa Soaresa, Tanjua Şahina i Aslıhan Eker Çakmak, sutra će se emitirati na programu Al Jazeere Balkans.

18. DORF: “Grandpa Guru” – Površan pogled u mnoštva

Osim što govori životnu priču i karijerni put svog nedvojbeno karizmatičnog subjekta, "Grandpa Guru" pokazuje i neka lica od mnoštva koja žive u Jevđeviću.

Niz hrvatskih dokumentaraca i projekata na 28. Ji.hlavi, 67. DOK Leipzigu i 37. IDFA-i

Niz hrvatskih dokumentaraca i projekata bit će prikazano u sklopu uglednih europskih festivala: 28. Ji.hlave, 67. DOK Leipziga i 37. IDFA-e.

Riječka premijera dokumentarca “Grandpa Guru” u Art-kinu

Riječka premijera dokumentarnog filma "Grandpa Guru" (2024) Silvija Mirošničenka održat će se sutra u Art-kinu Croatia.

7. AJB DOC: Tvorba medijske slike

Osvrt na natjecateljski program 7. Festivala dokumentarnog filma Al Jazeere Balkans (AJB DOC), koji se u Sarajevu održavao od 13. do 17. rujna.

“Našoj djeci” Silvestra Kolbasa Nagrada publike 33. Dana hrvatskog filma

Dokumentarni film "Naša djeca" (Factum, 2024.) Silvestra Kolbasa osvojio je Nagradu publike na 33. Danima hrvatskog filma.