Naslovna fotografija: Branko Vučićević / Foto: LiveTV.rs

Branko Vučićević (1934. – 2016.)

Istaknuti sineast Branko Vučićević, scenarist, publicist, prevoditelj, filmski kritičar i autor, preminuo je 18. siječnja u Beogradu u 82. godini.

Koscenarist filma “Rani radovi” sa redateljem Želimirom Žilnikom, nagrađenim 1969. godine Zlatnim medvjedom na Berlinaleu, Vučićević je autor scenarija za još niz kultnih filmova u bivšoj Jugoslaviji, a posebno je bio posvećen i avangardnoj umjetnosti 20. stoljeća.

Rođen 1934. godine u Beogradu, Vučićević je autor ili koautor scenarija za desetak filmova, među kojima je i “Splav meduze” (1980) Karpa Aćimovića Godine, u kojem se pojavljuju Ljubomir Micić i drugi protagonisti umjetničkog pokreta zenit. Bio je i asistent redatelja u filmu “Splav meduze”, a sa Godinom je surađivao kasnije i na filmu “Veštački  raj” (1990), za koji je napisao scenarij.

Vučićević je bio i koscenarist sa Dušanom Makavejevim za njegove filmove “Ljubavni slučaj ili tragedija službenice P.T.T.” (1967), “Nevinost bez zaštite” (1968) i “Montenegro” (1981), kao i filmova “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji” (1971) i “Slike iz života udarnika” (1972) Bate Čengića. Napisao je i scenarij za dokumentarni film “Šumanović – komedija umetnika” (1987) Branimira Dimitrijevića i Borisa Miljkovića.

Također, bio je asistent redatelja filmova “Nevinost bez zaštite” i “Ljubavni slučaj ili tragedija službenice P.T.T”.

Autor je i knjiga “Imitacija života” (1992), “Avangardni film 1895-1939” (1984), “Avangardni film 1895-1939 II deo” (1990), “Paper Movies” (1998), “Srpske lepe umetnosti” (2007)… Bio je i prevoditelj književnih djela sa engleskog jezika (Malinovski, Nabokov, Twain, Vonnegut, Doyle, Clark, Bettelheim…).

Vučićević je i jedan od aktera filmova “Zabranjeni bez zabrane” (2007) Dinka Tucakovića i Milana Nikodijevića o jugoslavenskom crnom valu, kao i njihovih filmova “Šta hoće ti ludaci?” (2007) i “Osvajanje slobode” (2007), te televizijskog filma “Dvorišni razgovori” u režiji Dragomira Zupanca, koji opisuje razgovore Vučićevića sa poznatim filmskim autorima i drugim suradnicima i prijateljima, koje je vodio u dvorištu Centra za kulturnu dekontaminaciju.

Među učesnicima su i Makavejev, Velimir Ćurgus Kazimir, Boris Miljković, Ljubomir Kljakić, Karpo Godina, Dragan Babić, Milutin Petrović, Ranko Munitić, Vladica Milosavljević, Goran Gocić, Mića Stojanović

Raznovrsan i bogat opus Vučićevića, kojeg je Ranko Munitić svojevremeno nazvao “očitim potomkom Alfreda Jarryja i Lewisa Carrolla”, karakterizira specifičan tretman naslijeđa modernizma i umjetničke avangarde 20. stoljeća (kreativna montažna metoda, inovativno tretiranje teme i ideja povijesne avangarde…). Vučićević je govorio za sebe i da je “tihi član” Fluksusa, čije je ideje širio u vlastitim krugovima, prevodio manifeste i pisma, koja su se pojavljivala u časopisu “Rok”

U poznim godinama govorio je da je svoju životnu devizu “Sve je film” zamijenio jedinom ispravnom “Sve je dizajn”.

Izvor: SEEcult.org

Dokumentarac “Lipanjska gibanja” su film okidač za simbiozu dva filmom obuzeta stvaraoca: Želimira Žilnika i Branka Vučićevića. Najautentičniji filmski dokument o događanjima u dvorištu beogradskog Filozofskog fakulteta, juna 1968., snimljen je kao plod ličnog angažamana obojice, otvoreno suprotstavljene postojećim vladajućim strukturama i već uveliko devalviranim idealima.

Počelo je to već Žilnikovim vođenjem novosadske Tribine mladih, šezdesetih godina, mestom okupljanja svih relevantnih levo angažovanih stvaralaca i intelektualaca, kritički raspoloženih prema centralnokomitetskim diktatima i oblikovanju stvarnosti.

U filmu se Vučićević lako prepoznaje u masi koja aplaudiri i ovacijama podržava čuveni Robespierreov govor u interpretaciji Steve Žigona. Burni događaji te istorijske godine kulminiraju upadom snaga Varšavskog pakta u Čehoslovačku. Ispred Čehoslovačke ambasade odmah su se našli Makavejev, Žilnik, Vučićević i moja malenkost.

Iako je na trgu Marksa i Engelsa u neposrednoj blizini ambasade održavan miting sa čehoslovačkim narodom, agenti su preventivno pokupili Branka i mene, zbog postavljanja letaka na platane, sa porukama protiv SSSR-a i okupacije. Te iste godine počinje saradnja Vučićevića i Žilnika na scenariju za film “Rani radovi”. Anarhični, iz amaterske poetike, proistekao rukopis Želimira Žilnika, sjedinio se sa erudicijom i sineaističkom elokvencijom Branka Vučićevića.

Jedinstven i nikad više na taj način izveden projekat: dva u pravom smislu debitanta-početnika ostvaruju kultni, programski film. Ni dandanas ozbiljni istoričari i filmski teoretičari ne znaju gde i kako da svrstaju ili kvalifikuju ovo jedinstveno delo. Sastavljen od citata, programskih floskula, kvazi marksističkih misli i parola, niza improvizovanih, često na licu mesta, scena i situacija, film deluje sirovo dokumentarno, amaterski nesavršeno i u tom maniru i snimano.

Što i ne čudi, jer je u “Ranim radovima” debitovao kao snimatelj još jedan filmski amater, Karpo Aćimović Godina. Utisak sirovosti i neposrednosti prizora pojačava i prisustvo glumačke ekipe sastavljene od naturščika i jednog mladog glumca-početnika.

Sa njima su Branko i Željko manje uvežbavali, a više manipulisali, stavljajući ih u ad hok sitacije, kao što je čuvena tuča u blatu, gde su svi, osim Tirnanića, izvukli deblji kraj. Marko Nikolić je pričao da je spasavajući Milju Vujanović, dobio prave udarce od raspoloženih paora i da je Tirke na vreme zbrisao, jer je imao uvid u scenario i vezu sa režijom.

Dokumetaristički manir, improvizacija, poigravanje i ubacivanje materijala iz drugog konteksta, proistekao je iz već započete saradnje obojice sa Dušanom Makavejevom, istinskim magom i začetnikom estetike skokovite montaže, koju je Vučićević definisao kao serbishe cat.

Uzimanje kadrova i sekvenci iz drugih filmova i dokumentaraca i stavljanje, umetanje u tok radnje, često na izgled neuklopljivih, deo je stalne prakse koju su Makavejev i sledbenici primenjivali u filmovima: “Ljubavni slučaj PTT službenice”, “Nevinost bez zaštite”, “Misterija organizma”. Pa i famozni “Plastični Isus”, proskribovani i dugo zabranjivani film Lazara Stojanovića, sledi istu estetiku, sa još ekslpicitnijim korišćenjem ad hok situacija, kao što je antologijska scena trčanja nagog Toma Gotovca kroz punu pešaka ulicu, uz uzvikivanje: “Ja sam nevin!”

I tu je radio srpski rez, kroz ubacivanje kadrova iz dokumentarnog materijala snimljenog sa nekog četničkog zbora i Tita uoči nekog istoriski značajnog Plenuma. Zanimljivo je da su pripremajući “Isusa”, Lazar i Tom od starih UFI–nih žurnala i ranih igranih filmova sastavili filmski pamflet Zdrav podmladak.

Mešavinu dirljivih izjava ljubavi prema vođi naroda i prvih nagoveštaja kulta ličnosti, daju filmovi “Jezero” i “Živeće ovaj narod”, kombinovani sa nacističkom propagandom u filmskim fabrikatima namenjenim gledalištu okupirane Evrope.

U tom kontekstu pomenutih filmova, treba proučavati estetiku i filmska načela Branka Vučićevića. On se služio svim dostupnim materijalom da bi uobličio samu ideju filma. Kao i u dizajnu, njegovoj istinskoj vokaciji, umeo je da uspostavi vezu između naizgled suprotstavljenih sadržaja i formi.

Svoju estetiku i filmsku kulturu crpeo je iz besprekornog poznavanja avangardnog filma dvadesetih i tidesetih godina prošlog veka. Dobro je proučio dovitljivost i imaginaciju ranih eksperimentatora, koristeći se istom tehnikom i poetikom.

Scenario za “Splav Meduze”, direktno je prostekao iz Brankovog poznavanja radova Zenitiste Micića i konstruktiviste Černigoja, kao i Karpog iščitavanja Kosovela. Iako urađen sa profesionalnom ekipom i pravim glumcima, film deluje sveže i otkrivački, baš kao što je bio i film “Rani radovi”, u kome su obojica sudelovali.

U dokumentarnom televizijskom filmu “Dvorišni razgovori”, pokušali smo da sve te aspekte Vučićevićeve poetike sagledamo, da kroz svedočenje aktera i poznavaoca Brankovog opusa, prikažemo sve vidove i načine uspostavljanja sineastičkih tokova koji vode do celovitosti konkretnog filmskog sadržaja.

U tom otkrivačkom poslu pomogao nam je i sam glavni akter našeg dokumentarca. Sa njegovim dilemama i pitanjima: šta je i kako gledati film, započeli smo i završili “Dvorišne razgovore”.

Autor teksta: Dragomir Zupanc za Dokumentarni.net

Dragomir Zupanc je novinar te filmski i TV-redatelj iz Beograda. Između ostalih poslova, pisao je za časopis Student, uređivao časopise F i Vidike, objavljivao tekstove u Politici, NIN-u i Danasu… Od 1985. do 1990. godine uređivao je Zabavno rekreativni program RTV Crne Gore, a od 1996. do 2010. obavljao je funkciju glavnog redatelja Radiotelevizije Srbije. Autor je dokumentarnog filma “Dvorišni razgovori: Branko Vučićević” o nedavno preminulom srpskom sineastu. Trenutno radi kao umjetnički direktor i selektor Dana slovenačkog filma u Beogradu.

Kurs Branka Vučićevića

U uvodu u knjizi “Avangardni film 1895-1939” Branko Vučićević je napomenuo:

“Naravno, bilo bi lepo kada bi skup komentara obrazovao kratak kurs istorije avangardnog filma. Ako neki sud ili spoj činjenica zazvuči ekscentrično, čitalac ne treba da se uznemirava. To znači samo da je pisac komentara sebi dozvolio da bude ekscentričan.”

Naravno, svi putnici po komentarima, fusnotama i ostalim ekscentričnim privilegijama arhitekture tekstova Branka Vučićevića imali su priliku da ovaj i druge kurseve dobiju. Instrukcija “čitalac ne treba da se uznemirava” posebno je zanimljiva budući da dolazi od nekoga ko je prenosio znanje upravo o velikom uznemirenju umetnosti, i umetnosti uznemirenja, i takvi ekscentrični sudovi i spojevi činjenica proizašli su iz slobode koju ova umetnost prenosi.

Pisati sa horizonta slobodne umetnosti čini pisca ekscentričnim, sebi to dozvoljava. I čitaoce navikava na tu ekscentričnost, slobodu.

Kursevi

Poveren mi je prvi zadatak na mom novom poslu u Akademskom filmskom centru Doma kulture “Studentski grad” u martu 2005. godine: da administriram predavanje Branka Vučićevića o Maji Deren.

U kancelariji strpljivo sedi predavač Vučićević, a ja napeto ispravljam slovne greške u najavi događaja, upisujem naziv predavanja… pomislim: to je sigurno zanimljivo za neke studente, ali šta ja još novoga mogu čuti o Maji Deren… nema veze, to je program ionako namenjen njima.

I te je večeri, na moje zaprepašćenje, Branko sljuštio sa Maje Deren dosadne naslage atributa “jedne od najvećih umentica avangardnog filma”, britkim rezovima otvorio vrata njene sobe, uveo nas u njen svet nerazjašnjenih okolnosti i otključao njena dela iz sarkofaga istorije umetnosti i filma. Epifanija! Čitave pučine nedostajućih studija biće povod za predavanja Branka Vučićevića.

Uznemiravanje

Tom Gotovac je imao tremu pred Vučićevićem. Nije lako zamisliti tremu Tomislava Gotovca. Ali, stiže iz arhive: maj 2007. godine, premijera “Salt Peanuts Hot klab of Frans”.

Tom Gotovac: “Ne daj mi govoriti duže od 6 minuta, ne želim ugušit’, sjedi napred, daj mi znak da moram prekinuti.”

Ušao je Branko Vučićević i seo ispred mene. Gotovac počinje svoj uvod, gleda u Branka, ističe peti minut, ja mašem, ništa, i dalje gleda u Branka, i dalje govori, ja mašem, odustajem, Branko prekrsti noge, Gotovac povisi intenzitet govora, pozove se na ljubav koja je povezivala sve njih, govori o važnim filmovima, o Hawksu, i tako četrdesetak minuta…

Osobe pozadi, u majicama “Krv i čast” ili nešto u tom žanru, morali su baš da se načekaju i naslušaju ovog govora pre nego što su uleteli u kino kabinu i pokušali da prekinu ovu projekciju filma koji je “ustaška pornografija” u “srpskoj prestonici” (u kratkom potezu opisano u Brankovoj knjizi “Srpske lepe umetnosti”).

Kada su isterani iz sale na ulazna vrata Doma kulture, stariji čovek stajao je pred ovom krvlju i čašću i upitao najglasnijeg: “Mladiću, šta vi studirate?” “Poljoprivredu” tiho će on. “Teologiju!” glasno će drugi.

“Aha, pa vidim da vam smeta golo telo mog prijatelja Toma u filmu. Kakav je vaš stav prema golom Hristu na krstu, da li vas i to jednako uznemirava?” Zaprepašćenost i konfuzija u redovima krviičasti. Dada 1, krvičast 0.

Položeni ispiti (ono kad se Branku Vučićeviću sviđa ono što se i tebi sviđa)

Časopis Reč je 2006. godine omogućio grupi Kosmoplovci da se raširi po jesenjem izdanju, i meni je povereno da napišem tekst koji će omogućiti i drugim ljudima da se u kosmoplovaštvu snađu.

Par nedelja kasnije u AFC-u: “Aleksandro, šta rade oni vaši umetnici Kosmoplovci? Jako zanimljivo…”

“Molim vas nemojte to umetnici, da čuju da je neko zbog mog teksta pomislio da su umetnici izbacili bi me!”

“Oooo, oprostite, naravno, razumem u potpunosti.”

U CZKD Bioskopu 2013. prikazujemo filmove o snimanju filmova: “Letnji film” Sabolča Tolnaija i “Život i smrt porno bande” Mladena Đorđevića. Zovem Branka Vučićevića da učestvuje u razgovoru, iako nemam mnogo razloga da verujem da će moći da učestvuje. “Aleksandro, pa vi znate da sam ja na njih slab! Doći ću.”

Profesor na letnjem raspustu

Moji prijatelji Tanja i Ivan već godinama žive u gradu Palma de Mallorca, tamo su stigli svojim morskim poslovima i odlučili da im deca budu srećna kao ti ljudi što hodaju sa neobjašnjivim smeškom na licu i govore maljorkin, taj zanimljivi katalonski dijalekt.

Moja sestra Ana je organizovala da se tamo jednog leta svi nađemo, i ja sam u torbu spakovala “Neobične doživljaje gospodina Benjamina u zemlji boljševika”. Ne zato što je knjiga lagana i lako se pakuje.

Waltera Benjamina je pozvao 1932. prijatelj Felix da mu se pridruži na putu na neka zabačena južna ostrva, gde Felixov sin proučava neke ostrvske jezike i običaje. I eto ih u brodiću, kurs ka Ibizi. Tamo se mesecima opijen nepoznatim ostrvom bavio mimezisom, pripovedačem, pisao eseje.

Brankov “Benjamin” se ponovo u mojim rukama mešao sa maljorkinskim žamorom, i zbunjivao naše turiste koji bi sa izrazom neverice gledali u korice ove knjige – uljeza u poštenom raspustu. Ali odlično se povezivao sa dvorištem starog univerziteta Palma de Mallorce, šarenog od crvenih grafita i petokraka, te 2010. godine.

Autorica teksta izvorno objavljenog za stranicu Centra za kulturnu dekontaminaciju: Aleksandra Sekulić

Aleksandra Sekulić je urednica filmskog i programa vizualnih umjetnosti beogradskog Centra za kulturnu dekontaminaciju. Doktorski je kandidat na Teoriji umjetnosti i medija Univerziteta u Beogradu. U periodu od 2005. do 2008. godine obavljala je uredničku funkciju festivala Alternative film/video, kao i onu koordinatorice Akademskog filmskog centra. Članica je pokreta Low Fi Video, grupe Kosmoplovci te tima Medijska arheologija.

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here