Posao ratnog dopisnika često se posmatra jednostrano i pojednostavljeno, bilo da se na njih gleda s divljenjem kao na poslednju liniju odbrane čovečnosti, bilo da ih se gleda s visoka i lepe im se etikete ovisnika o ratu ili im se učitavaju mesijanski kompleksi. Svega toga ima, bilo je i biće u budućnosti dok je ratova i ratovanja, a dopisnici su ljudi kao i svi drugi, različiti, sa svojim vrlinama i manama, ali takođe s neponovljivim iskustvom koje ih je oblikovalo drugačije nego obične ljude. U svojoj generaciji možda je i najdublji trag ostavila dopisnica lista Sunday Times i raznih britanskih i američkih servisa, Amerikanka Marie Colvin, tragično nastradala u Homsu 2012. godine, pri početku (još uvek nezavršenog) sirijskog rata. Pamtićemo je po britkom jeziku pri javljanjima u televizijski program i još britkijem peru u pisanim člancima, po povezu na oku koji je zaradila na zadatku na Šri Lanki te po rešenosti da bude uvek tamo gde je gusto. Oni koji su je poznavali mogli bi reći da je bila i ćudljiva, teška za saradnju, s izraženom autodestruktivnom crtom.
Colvin se u blokirani Homs, zajedno s Paulom Conroyem, svojim snimateljem i autorom memoara na osnovu kojih je snimljen “U posljednjem trenutku” / “Under the Wire” (2018) Britanca Chrisa Martina, ušunjala ilegalno kako bi probila medijsku blokadu i izveštavala o zločinima koje zvanična sirijska vojska pod komandom Bashara Al-Assada čini nad pobunjenim civilnim stanovništvom. Tamo je otkrila improvizovanu bolnicu/sklonište zvano podrum udovica gde su se sklanjali i improvizovanim sredstvima lečili nemoćni civili – deo strašnih priča koje su zapanjile čak i Colvin koja je prošla Čečeniju, Libiju, Istočni Timor i Bliski Istok, pa je sirijski rat nazvala najužasnijim u svojoj novinarskoj karijeri. Poginula je devet dana nakon dolaska, kada je vojni projektil pogodio improvizovani medijski centar, verovatno namerno ciljajući baš tu zgradu i baš te ljude, zapadne novinare i njihove lokalne asistente.
Van ideoloških matrica, reditelju Christopheru Martinu uspelo je da od materijala na raspolaganju, koji je mogao biti ili profesionalno kvalitetan ili senzacionalno-atraktivan, ali nikako oba istovremeno, napravi više nego solidan dokumentarac koji pokazuje i distancu i aktuelnost tamo gde treba.
Svi ovi događaji prikazani su između polovine i dve trećine filma, nakon čega dolazi do promene perspektive i tona: glavni narator Paul Conroy postaje i centralni lik, a kao glavna tema se nameće njegova borba za preživljavanje. Menja se i stil koji je do tada bio na liniji news dokumentarca, preglednog narativa, potpognut intervjuima sa svedocima, pa čak i (doduše minimalnim) dramskim rekonstrukcijama. “U posljednjem trenutku” tada postaje hektičan, zasnovan uglavnom na found footage materijalu distinktivno amaterskog porekla i varijabilnog kvaliteta. S time se menja i ton filma, od fingirano uravnoteženog do trilerski napetog, iako nam je ishod u principu poznat jer u suprotnom ne bi bilo filma.
