Da li ste ikad zaželeli drugačiji život od onog koji živite? Ne u ritmu muzike za ples, ne bajkovitu fantaziju s jednorozima, anđelima, čvrstim sisama ili maljavim bodibilderima, ne, ne, ništa takvo – samo da živite kao neki normalni ljudi. Takav život ne postoji, kao što ne postoje normalni ljudi. Život je tek bekstvo. Neki se vrate, neki ne.
Film oskarovca Rogera Rossa Williamsa, “Život kao crtić” / “Life, Animated” (2016), dokumentovan je pokušaj mladića Owena da kroz sazrevanje i gledanje animiranih filmova pronađe izlaz iz lavirinta autizma dijagnostikovanog u ranom detinjstvu. On je samozarobljenik dovoljan samom sebi, nesrećan begunac od vlastite ličnosti, rešen da nikad ne odraste, baš kao večiti dečak po imenu Petar Pan. Zapravo, Owen se najbolje provodi u društvu filmovanih drugara Moglija, slončića Dumba, Aladina… Oni su na polici, spakovani u video kasete, uvek dostupni, odani i isti, poput kućnih ljubimaca. I zato je on više tamo nego ovde, jer je s njima sigurno i ujednačeno, a pravda i dobro uvek pobeđuju u vatrometu srećnih završetaka. Divota nad divotama, u reprizi za reprizom, bez života i bez stvarnosti.
Međutim, Owen potiče iz imućne porodice, ima starijeg brata, hrabru i upornu majku, a otac mu je uspešan novinar na CNN-u. Okružen je ljubavlju i toplinom doma, dobija podršku vrhunskih stručnjaka za psihičke smetnje, prati ga kamera i filmska ekipa. Svi bdiju nad njim, i u stopu. Tako je Owen postao filmski, ali i animirani junak upotrebom animacije posebno rađene za “Život kao crtić”. Dobio je paralelno i veliku šansu da bude svoj čovek: uniformisan, školovan, zaposlen. Jednak drugim stvarnim ljudima, onim što svakog jutra stupaju pred iste izazove – novca, pene za brijanje, kafe, brige koja mori od sinoć, poljupca voljene osobe, kolebanja, povišice. Života kao takvog.
Owen se najbolje provodi u društvu filmovanih drugara Moglija, slončića Dumba, Aladina… Oni su na polici, spakovani u video kasete, uvek dostupni, odani i isti, poput kućnih ljubimaca.
Publici filma ostavljeno je da prosudi da li je uspeo živeti i koliko. Ipak, ako se u toj publici nađe neko ko je ikad imao čak i sitnih problema sa socijalizacijom ili prostije rečeno – uklapanjem u društvo, onda će subjektivni doživljaj biti sličan onom koji je imao i sam Kapetan što piše recenziju ovog filma. Naime, Kapetan je zbog razrokosti očiju bio izložen sprdnji i podsmehu, naročito u detinjstvu i ranoj mladosti. Zato se on pred ovim filmom preispitao kroz sećanja i još jednom priznao: gde jeste ili nije grešio. A ljudi su zveri, oho-ho, još kakve zveri, Kapetane, zveri i utvare, moj Kapetane.
Kapetan nije imao brata, kakvog ima Owen. Kapetanovi su otac i mati otišli svak’ na svoju stranu. Kapetan je bežao u pustinju Llana Estacada i prerije Missourija, pratio u stopu Andreja Rubljova, Nanooka sa Severa, kradljivce bicikala, svog kolegu Horatija Hornblowera, tragao za pukovnikom Walterom E. Kurtzom, valjao se po Needle Parku, dok su iznad njega leteli ždralovi, tamne zvezde i jedan crveni balon. Ali, kad god je otišao, Kapetan je znao da se vrati i nije bio sam. Jer, uvek se, čak i u najcrnjoj rupi ovog blesavog sveta našla neka ljudska ruka, pružena i nežna, i još jedna, za zagrljaj i stvarno, sasvim stvarno putovanje u novi dan. To je putovanje, poput Owena, ovaj Kapetan pamtio dobro – kao dobru priču, važnu lekciju, dobar film. Ipak, priznaje Kapetan – bolje je imati vrljave oči, nego kuku umesto šake.