Leteti s jatom mladih lepih mladića u lepršavim košuljama čija su lica bela kao u vampira, pa tako iz noći u noć, jedinstven je filmski doživljaj – posebno za jednog starca, kakav je Vaš autor! Žarko želimo s njima u noć punu akohola i prostota, droge i glasne muzike, somnabulnih razmišljanja, u duboku dugu noć – ali, to je film, vrlo istinit, realan, ali ipak – film. Van tog jata jedinka će se prvo okrenuti sebi, sagledati se poput sinjega galeba pred raskršćem svih puteva, prepustiti kolebanju emocija, opipavanju tankog leda nad rekom života, i iznova moći da izleti iz neprospavane noći u maglu hladnog dana, pa da potom uleti u još jednu neprospavanu noć, daleko od čvrste zemlje, blata i zaleđenih reka, kao što će naša starost stremiti novoj mladosti, zapravo ostati zarobljena u ramu slike i filma.
Dokufikcija Poljaka Michala Marczaka, “Sve te neprospavane noći” / “All These Sleepless Nights” / “Wszystkie nieprzespane noce” (2016), koja u stopu prati raskalašene buržoaske klince po Varšavi, počinje važnom porukom: reminiscencijski skok (Reminiscence Bump) je sklonost ljudskog uma da od svih sećanja najviše sačuva ona iz rane mladosti. A to je ono što let za zemlju veže, za svačije mesto na zemlji, a kad tog mesta nema ili ga ne možeš naći (?) tada si laka meta zaborava i pustopoljine teške starosti. Psihologiju izučavanja sopstvenog karaktera u prvi plan stavlja i uvodna naracija glavnog junaka Krzystofa, koji jednim prostim proračunom analizira ono što je od života potrošio i ono što mu je ostalo za potrošiti. Krzys, iako usamljena ptica, pre svega glumac koji glumi razmaženog sebe u soliteru s pogledom na gradski centar i vatromete, noću nikako ne spava. Fizički, ovaj glavni Marczakov protagonist liči na prominentnog poljskog glumca Zbigniewa Cybulskog, ali ponašanjem podseća na još popularnijeg Daniela Olbryckog.
Zapravo, tu se nalazi i tragedija ove priče: sećanja ove dece nisu dostojna da budu nečije uspomene. I to je tužno. Veoma.
Krzysov najbolji prijatelj je Michal, još bogatiji i raskalašniji pozer, meloman, sebičan i svojevoljan. Nerazdvojni su sve dok na scenu ne stupi ljubavni trijangl s Ewom, Michalovom bivšom devojkom. Prijateljski odnos tada zapada u krizu, a gledalište u – gubitak strpljenja. Ali, vredi istrajati, jer u tim trenucima sve jasnije se nazire granica dokumentarnog i fiktivnog, upravo tamo gde su akteri navikli na kameru i filmsku ekipu, gde su im važniji vlastiti životi i trežnjenje. To je dragocen trenutak za autora kao svedoka, jer njegov dokumentaristički stil tada dobija na momentumu; priča je sve komplikovanija u svojoj banalnosti, pa izvoli – režiraj, ostvari čitav krug života u filmu.
Marczak je precizan u karakterizaciji likova, jasno upozoravajući na jasan i svestan stranputički izbor glavnih protagonista – umesto odrastanju, Krzys i Michal prepuštaju se besanim tulumima i transu kokaina, koktela i dima. Zaskočene u zamku trošenja bogatstva, pa tako i trošenja sebe i praznih iluzija, reditelj od svojih protagonista naposletku i ultimativno zahteva tek jedno – pomirenje. Evo ga, pred kamerom u h v a ć e n o, kao što ga je uhvatio Kawalerowicz, ili Kieslowski, Wajda, Polanski, mnogi iz slavne škole u Lođu. Zapravo, tu se nalazi i tragedija ove priče: sećanja ove dece nisu dostojna da budu nečije uspomene. I to je tužno. Veoma.