Najnoviji film američkog autora Alexa Gibneyja, “Nulti dan” / “Zero Days” (2016), razotkriva cyber rat koji traje, ali ga tek nekolicina stručnjaka razume, svesna je strategije i plaši se eventualnih tragova u istoriji. Julije Cezar pukim je slučajem zapalio aleksandrijsku biblioteku kada je tokom opsade antičkog grada naredio uništenje svoje flote, ali je vatra s brodovlja zahvatila pristanište i veliku biblioteku koja je ostala simbol uništenja znanja i kulture do naših dana, a tamo gde nekad ona beše sagrađeno je novo zdanje, skupo i pusto. Više spomenik, nego funkcionalno središte sveznanja. Uostalom, civilizacija se prema bibliotekama danas odnosi osiono i bahato, zato jer tu je svemogući Internet. Globalna mreža jeste čudo, ali krhko, sve krhkije i, strahujemo – sve manje u službi istinske kulture i stvarnog znanja.
U svom bogatom dokumentarnom opusu američki reditelj i producent Alex Gibney istraživao je seksualnost, politiku, vojne pohode, kompjuterske i berzanske magnate, religije, snove, zalazeći čak i u diskretne detalje – jer svestan je i u tome odlučan, da svaka priča ima i drugu stranu, onu u senci, pod silnim obezbeđenjem i zaključanu šifriranim bravama. Stil njegove naracije bespoštedno je prodoran, slojevit ali razjašnjen, tako da pred gledaocem drhti napetost otkrića, kao tanana struna gitare. U “Nultom danu” kroz vrhunsku animaciju, veštu i dinamičnu montažu te respektabilan broj sagovornika, Gibney priča o podmuklom sukobu između zvaničnih institucija SAD-a i Izraela s jedne te Irana s druge strane. Iranska nuklearna postrojenja na mestu drevne Persije, političkim igrarijama predstavljena su kao velika pretnja zapadnim silama pa je stvoren kompjuterski virus kako bi istu neutralisao, onako demokratski, iz daljine. Pošast je ubrzo počela da tinja…
Gibneyjevi sagovornici pažljivo su birani, a njihovi odgovori uglavnom informativni i iscrpni: od vrhunskih inženjera koji Internet poznaju u dušu, preko programera, iskusnih novinara, političara, zvaničnih predstavnika, diplomata, do dežurnih policajaca, oficira, te agenata čiji identitet ostaje tajna. Po onom što znamo i živimo, nakon dvanaest godina otkad je virusom Stuxnet moćna Amerika prikočila iranski nuklearni program, vatrica se i dalje razbuktava, ali nikako pred stubovima raskošne biblioteke Kongresa, ni pod temeljima Vatikana ili u lavirintu Kineske nacionalne knjižnice. Ne, to je zaraza, ustvari – pošast pred svačijim vratima. To je ozbiljna bolest umreženog Sveta, još jedna bez tačne dijagnoze, dugo zanemarivana, slabo izolirana – muka kao tuđa nevolja, neka daleka smrt koju donosi rat, a rata nema.