Mogućnost da deset dana provedem u konstantnom, često iscrpljujućem tempu praćenja svega najaktuelnijeg u svetu dokumentarnog filma, za mene je sasvim novo iskustvo. Malo je reći da je Prizren bio u znaku DokuFesta. Čak i najobičnija šetnja ulicom ili sedenje u restoranu gde vas na svakom stolu čeka dnevni novinski izveštaj s festivala, nudilo je priliku za razgovor o utiscima, analiziranju pojedinačnih filmova ili tipovanje na favorite. Veče je predstavljalo doba za rekapitulaciju doživljaja prethodnog dana i pravljenje plana gledanja za onaj naredni.
U Kragujevcu, gradu u kojem živim, poznatom kao jednom od srpskih bioskopskih centara, nije preživala nijedna bioskopska sala. Osim konzumerističkog raja, Plaze, gde se isporučuju isključivo blokbasteri i crtani filmovi, mesta za prikazivanja filmova svedena su na improvizovane prostore kulturnih centara ili pozorišta. Učestalost prikazivanja svedena je na nekoliko festivala malog formata, koji najčešće nemaju ni dovoljno finansijskih sredstava, ni internacionalne podrške, a u konačnici niti selektorske umešnosti za pravljenje jasnog koncepta potrebnog za oživljavanje grada i stvaranje nove kulturne dinamike.
S obzirom da sam ove godine po prvi puta posetio Prizren, potraga za pojedinim bioskopima služila je kao posebna vrsta razgledanja i upoznavanja grada. Bioskopi na otvorenim i zatvorenim prostorima smešteni su s obe strane reke te daju posebnu atmosferu samom gradu, održavajući takođe specifičnu interakciju s njegovom arhitekturom.
Shtepia e Kultures – moje omiljeno filmofilsko mesto u Prizrenu – vrlo je zanimljiv primer bioskopa starog, socijalističkog načina gradnje. Arhitektonsko rešenje unutrašnjih zidova vrlo je upečatljivo te ostavlja utisak mozaičnosti, kao i efekat poroznosti i patine, pošto su pojedine zidne ploče prošarane, namerno šupljikasto nedovršene.
Poseban prizrenski doživljaj bilo je gotovo alpinističko uspinjanje ka tvrđavi Kalaji (albanski naziv za tvrđavu) iz rimskog perioda, gde se svake godine iznova postavlja drvena bina. Mesto je i vidikovac sa koga je moguće baciti pogled na čitav grad i njegove mnogobrojne džamije, crkve, katedrale i mostove. Iz džamija su se, često i tokom projekcija, mogli čuti simultani, isprepletani glasovi mujezina.
Za vreme prikazivanja Seamus Murphy Speciala – programa kratkih filmova i spotova glazbenice PJ Harvey napravljenih u saradnji s fotografom i video-umetnikom Seamusom Murphyjem – atmosferu smo mogli nazvati gotovo arhetipskom, poradi meseca i slepih miševa uzbuđenih bukom s ekrana. Leteći posetioci spuštali su se dovoljno nisko da su mogli gotovo da se sudare s glavama onih ljudskih.
Murphy i PJ Harvey predstavljali su jednu od atrakcija festivala, dok je njihova saradnja ukazala na zajednički sinkretički potencijal – miks muzike, fotografije i poezije kao alat za prekoračivanje unapred postavljenih granica i očekivanja. Fotografije Seamus Murphyja bile su dostupne na otvorenoj lokaciji uz reku svih devet dana festivala, dok je s njene druge strane bio postavljen mock-muzej Korupcije, kao artefakt sećanja na vreme vladavine korupcije, danas, na našu sreću, više nepostojeće.
Generalni utisak nakon dodele nagrada – dok sam čekao na početak projekcije filma “Close-Up” / “Nema-ye Nazdik” (1990) kao završnu posvetu preminulom velikanu hibridnog filmskog žanra, Abbaasu Kiarostamiju – jeste iznenađenje/malo razočarenje što gotovo nijedan od filmova o kojima sam pisao za Dokumentarni.net nije ovenčan nekom od nagrada. Ipak, “Dubina dva” (2016) Ognjena Glavonića, nagrađena je za Najbolji film u kategoriji Balkan Dox, što je vrlo važno priznanje za jedini srpski film koji progovara o zločinima nad kosovskim Albancima iz 1990-ih. Glavonićev film je potpuna hibridna inovacija, koja nudi novu vizuru i odnos prema svedočanstvima, kako žrtava tako i počinioca. Drago mi je da sam o njemu već opsežno pisao na ovom portalu.
Nažalost, moj lični favorit, “Cameraperson” (2016) Amerikanke Kirsten Johnson, ostao je bez nagrade u internacionalnoj konkurenciji, baš kao i neki drugi filmovi poput dokumentaraca “Behemoth” (Zhao Liang, 2015.), “Kwassa Kwassa” (Tuan Andrew Nguyen i SUPERFLEX, 2015.), “The Great Wall” (Tadhg O’Sullivan, 2015.) ili “The Illionois Parables” (Deborah Stratman, 2016.). Svi ovi filmovi propituju odnose između istorije, fikcije i dokumenta, dajući kvalitativno novi ugao svedočenju o prećutanim slepim mestima zvaničnih Velikih narativa civilizacije.
Naročito zadovoljstvo bilo je pratiti veoma brižljivo odabranu filmsku selekciju koja je svoje plodove pokazivala u načinu međusobnog tematsko-estetskog nadovezivanja pojedinih filmova, praveći tako svojevrsne mini-narative, fragmentarne i otvorene poput mozaika.
Festival je otvorio prostor želje koji je više nemoguće ignorisati. Nadam se da je ovo početak, a ne poslednja šansa da se ova glad utoli, bilo posredno ili neposredno. Svakako ponovo u možda nekom drugom izdanju, a do tada odjava.
