Jedna mađarska narodna izreka stara desetak godina kaže: “Evropska unija, nama koji nismo u njoj, je kao vagina – spolja izgleda lepo, ali je unutra, kažu, još lepše”.
Dokumentarni film “Europe, She Loves” (2016) švajcarskog reditelja Jana Gassmanna prikazan je u programu Panorama Dokumente ovogodišnjeg Berlinskog filmskog festivala. Filmu je to bila svetska premijera, a Gassmannu je ovo treći (“Chrigu”, 2007.; “Karma Shadub”, 2013.) autorski dokumentarac u kojem je po intimnosti i realnosti stvorio jedinstvenu dramu s jasnom i ne baš optimističkom porukom, predstavljenu dramaturgijom, bolje reći koreografijom igranog filma.
“Europe, She Loves” zalazi u dokufikcijske žanrovske vode, ispreplićući četiri priče o isto toliko ljubavnih parova koji nastoje da započnu, održe i očuvaju zajednički život po evropskim standardima. Zajedničko im je da pripadaju srednjoj klasi, ljudima koji obrazovanje i stručnost katkad zanemare ili ne shvate ozbiljno, pa im poslovi i novci izmiču, a takvih je mnogo, zapravo – sve više.
U Sevilji Juan i Karo tragaju za čudesima mladalačke ljubavi, lišenoj planova i obaveza, sasvim izolovanoj od strašne realnosti dugovanja i odgovornosti. Siobhan i Terry, nakon apstinencije od heroinske zavisnosti, tragaju za uobičajenim stilom života u hladnom i kišovitom Dublinu, dok u njima i oko njih svira muzika. Go-go plesačica Veronika i njen novi momak Harri pokušavaju da skrpe pristojnu porodicu u gradu na krajnjem severu Evrope, u Talinu. Veronikinom sinu iz prethodnog braka pak treba vremena da prihvati Harrija kao novog člana porodice, dok se za to vreme, u Solunu, Penny sprema da prihvati posao u Italiji i ostavi svog dugogodišnjeg ljubavnika Nika, na milost i nemilost klupskim žurkama i lakim drogama. Svima njima zajednička je tek huda društvena margina i međusobna ljubav; tiha ali čvrsta, stabilna i neskrivena…
Gassmann svoje protagoniste uz prisustvo nevidljive filmske ekipe prati u četiri paralelne priče, uravnotežene kako emocijama, tako i tehničkim karakteristikama prikaza. Narativna nit je lako uhvatljiva, jer parovi otvoreno, bez okolišanja i zagonetki pričaju o svemu što ih tišti, dok kamera stabilno i istrajno prati svaki, čak i onaj intimni, oralno ili misionarski intimni trenutak u ljubavnoj vezi (direktoru fotografije Ramonu Gigeru valja čestitati na obavljenom poslu).
Dakle, fokus je na seksu, drogi i brojanju novca, a tek iz pozadine stiže razmatranje planova, sračunavanje s mogućnostima i sučeljavanje sa suštom realnošću (evropskog) ostatka sveta. Merna jedinica tog raspona je ogromna, jer pred parove se postavlja razdor, golema jama iskopana od želja i stvarnih mogućnosti. Pa ipak, grandiozna vrednost ovog filma ogleda se u iskrenoj ljubavi prema bližnjem, uprkos svakodnevnim dramama i nametnutoj misiji sa ekrana koja promuklim glasom vrišti – Evropa (ili ja)! A Evropa jeste samo nedosanjana ljubavnica, sladostrasnica iz mašte, sazidana u suprotnom vezniku. Ili ljubav ili Evropa. Treća stvarnost za naše protagoniste jednostavno – ne postoji.
No, kakva je zapravo Evropa – da li je zanosna plavuša ili vitka brineta, da li je odmah vlažna, da li voli da bude gore ili dole, spreda ili od pozadi, na brzaka… Kako? Koliko? Da li je preglasna u orgazmu? Ili samo tiho šapće na uho – volim te, volim… dok pod njom tinja žar strasti a obrgljena telesa obavija plavičast i gust dim. Radno vreme je produženo, kredit odbijen, platna kartica presečena na pola, sve pelene su usrane, zgužvana kesa leti na vetru, prevoz kasni, ali to nije agonija, već sasvim normalan feedback uzvraćene ljubavi…
Tu se, pred takvim nekakvim lavirintom ogoljenog realizma (kakvog nema u filmu, ali se nama pričinio), granica između dokumentarnog i igranog raspada, baš na tom tananom mestu, između izolovanog pojedinca i čitave društvene zajednice otvorenog srca. Upravo u takvim iskušenjima svojih aktera, Gassmann granicu izoštrava, precizira je kroz simboliku golemih noćnih reklamnih plakata, čiji nepomični ljudski manekeni ukrašavaju autobuska stajališta.
“Moj film je o nama samima, tempiranim bombama, zaboravljenim i bez sigurne budućnosti, ali i film sa puno ljubavi među ljudima”, rekao je reditelj za službenu stranicu svojeg najnovijeg dokumentarnog ostvarenja. I to je istina. Puno je truda, vremena i kilometara potrošila ekipa filma posvećenog mladima, na raznim krajevima ovog starog i zanosnog Kontinenta. Opisali su krug od juga Španije, preko severa Grčke, ka Estoniji na severoistoku i na severozapad u Irsku, po sobama, terasama i kafanama; pratili mlade parove u svakodnevnim kruženjima / navikama, sigurno se vraćajući suživotu u intimi, po labavim barikadama – usred ljubomore, nezaposlenosti, borbe sa zavisnošću i neizdrživog pritiska okoline – nečega što će jednog lepog dana postati porodica. I to je ljubav. I to je Evropa…
