Pre dve godine na svetskim festivalima dokumentarnog filma – od Sundancea do CPH:DOX i ZagrebDoxa – prikazivan je film “The Queen of Versailles” (2012) autorke Laureen Greenfield, o hedonističkom zanosu bogataškog para koji je na jednoj floridskoj livadi započeo megalomansku gradnju dvorca po ugledu na onaj slavni kraljevski nadomak Pariza.
Uporna ekipa Greenfieldove pratila je godinama uspon i rasulo te propast čitave imperije, pa tako i replike Versaillesa, da bi na kraju ovekovečila (neprocenjive i nezaboravne) prizore jedne nafrakane besne domaćice dok tumara po kućerini punoj psećih govana i smrada ostataka hrane, jer svi su je napustili, i posluga i prijatelji, baš kako su i došli – čoporativno, na plen – kojeg sad više nije bilo.
No, ostavimo kraljicu Versaillesa da pati svoje slavne dane, a posvetimo se jednoj drugoj upornoj ekipi novijeg dokumentarnog filma.
To su, svakako, opet ljudi oštrog oka, snažnih živaca i nesalomivog temperamenta koji prate tuđu priču, sažive se, kako bi dokumentovali ono što nameće stvarnost kako je živi većina njih – kao i nas, uostalom. Ova odlika često je garant uspeha umetničkog dela, pa i filma, a ponekad i života, ali to nije tema ovde. Tema je Brandy Burre i najnoviji dokumentarac Roberta Greenea, “Actress” (2014)!
Jedan je poznati filmski kritičar za Indiwire, nakon premijere na True / False Festivalu u Missouriju, napisao da je ovaj film “Bulevar sumraka” modernog doba, misleći pri tom na slavno delo Billyja Wildera iz 1950. i veličanstvenu tragediju dive nemog filma Norme Desmond.
Da li ste čuli za Brandy Burre? Ona je glumica, zapravo, bila je glumica, poznata po ulogama u seriji “The Wire” i sićušnim epizodama holivudske produkcije, a onda je zatrudnela… i završila karijeru na HBO televiziji, rodila jedno dete, pa drugo i postala usamljena, pomalo očajna domaćica.
No, ni to nije sasvim sigurno, da li to ona zaista jeste ili samo glumi da jeste, a nije. Svakako – ona luta, tumara po životu, kako privatnom, tako poslovnom, posrće i pijana se ljulja, a za njom uporno i sigurno ide snimatelj, reditelj i montažer filma Robert Greene, skoro kao da joj je treće dete, mirno, tiho i uvek tu, kraj materinih skuta.
Tek docnije, u montaži, on će mudro i strpljivo sastaviti priču o jednoj posrnuloj ženi u kasnim tridesetim dok istrajno glumi pred svakom kamerom, kako njegovom, tako i nekom skrivenom, nekom izmišljenom, ona glumi ili …
Ma, ne, ona ne glumi, ona ipak živi, ili? Ili je to sve jedna velika melodrama stalnog padanja i uzdizanja, neke kratke sreće posle duge zablude, ili nije ni to, a ako zaista nije ni to, onda šta je? Onda je samo slučajni prolaznik na lokalnoj stanici vozova. Da, to je!
A kad Brandy Burre, kao prolaznicu odsutnu u njenim brigama i mislima, nakratko posmatraš dok zuri kroz prozor voza, sažališ se, obratiš joj se i onda dobiješ jednu tužnu priču kroz kratke osmehe i nazreš suze u njenim lepim očima okrenutim ka prozoru, ka tamnom ogledalu i noći.
No, šta je tu je, valja imati na umu da ako te svi prijatelji napuste, možeš samo čekati nekog slučajnog prolaznika što će ti pomoći, ko zna…
Jedan je poznati filmski kritičar za Indiwire, nakon premijere na True / False Festivalu u Missouriju, napisao da je ovaj film “Bulevar sumraka” modernog doba, misleći pri tom na slavno delo Billyja Wildera iz 1950. i veličanstvenu tragediju dive nemog filma Norme Desmond.
I beše kritičar u pravu, to smatram pre svega imajući na umu činjenicu da je u proteklih šest i po decenija – za glumu, pa i za filmsko stvaralaštvo – potrebno mnogo manje: kako talenta, tako i novca. Samo je sumrak na bulevaru života ostao isti, tužan i maglovit.
Zato, zapamti, da kad god uđeš u brzi voz što je na stanici kratko zastao, sav taj magleni sumrak nosiš sa sobom, pa onda skupa jurite dalje u noć, i prolaznik i sumrak i Brandy i ti, a publika tiho uzdahne i svetla kino sale počnu lagano da se pale.
