Prirodno je da vreme kosi i nosi preživele heroje Drugog svetskog rata. Tužno je da se, usled relativizacija i revizionizama, moramo na njih iznova i iznova podsećati nekim novim i novim pričama. Utešno je, pak, da još ima ljudi, mladih i agilnih, koji su spremni da te priče iskopavaju, trgaju od zaborava i podsećaju nas na važnost humanosti, doslednosti i nepopustljivosti u idealima i borbi za njih. Takvi mladi ljudi odgovorni su za dokumentarni film “Pejzaži otpora” (2021) u režiji srpske autorke Marte Popivode. Scenario je napisala skupa s Anom Vujanović, a film je kao jedini dokumentarac imao svetsku premijeru u takmičarskom programu Tigar na upravo završenom, prestižnom jubilarnom 50. Međunarodnom filmskom festivalu u Rotterdamu.
Junakinja filma i naratorka “Pejzaža otpora” je Sofija Sonja Vujanović, Anina baka, predratna komunistkinja (zbog veza sa SKOJ-em izbačena je iz gimnazije u Valjevu), veteranka partizanskog pokreta i logorašica koja je preživela Auschwitz. Ona govori o svom ideološkom i ratnom putu, od emotivnog momenta kada je siromašnom drugu iz razreda posudila školski udžbenik, a on njoj zauzvrat knjigu Maksima Gorkog, preko pragmatičnog braka sa svojim tadašnjim momkom, starijim SKOJ-evcem Savom zbog čega je falsifikovala krštenicu kako bi se učinila punoletnom, pa do odlaska u partizane, Savine pogibije, učešća u akcijama, svog prvog (možda i jedinog) ubistva (žrtva je bio nemački okupatorski oficir), hapšenja i isleđivanja u štabu Gestapoa u Beogradu (danas je ta zgrada u centru grada poznata kao Dom vojske), te logoraškog puta od Banjice do Auschwitza, gde takođe nije klonula duhom, već je vodila pokret otpora u ženskom delu logora.
Naracije su propraćene lokacijski kodiranom slikom, istih mesta na kojima se radnja odvija iz današnje perspektive, od skromne kućice na rubu šumarka u valjevskom kraju, preko centralnoevropskih železničkih pruga do ruševina zloglasnog koncentracionog logora. Mesta nisu potpisana, ali ne moraju ni biti da bi se u svakom trenutku doimala autentičnim, dok je svaka, pa i najmanja sumnja razvejana prizorima Auschwitza. U tim delovima, izmena detalja i širih planova uhvaćenih kamerom izuzetno nadarenog direktora fotografije Ivana Markovića funkcioniše ponajviše zbog briljantno glatkih pretapanja koja ostvaruje montažerka Jelena Maksimović, dok je audiovizuelni ugođaj upotpunjen naturalističkim dizajnom zvuka Jakova Munižabe.
Zaključak filma da “ne moramo biti heroji da bismo bili partizani, ali da moramo biti partizani” apsolutno stoji i odašilje univerzalnu humanu poruku.
Međutim, Popivodin film ne staje samo na osvežavanju našeg ustajalog istorijskog pamćenja, već se unekoliko bavi i sadašnjošću. Sonju vidimo u sadašnjem trenutku kao bakicu naborane kože koja položaj menja od ležećeg do sedećeg, a društvo joj prave jednako stari i umorni suprug Ivo te mačke. Logoraška tetovaža je izbledela, ali se još uvek može pronaći i pročitati, čak je i predmet njene šale kako je s godinama menjala mesto na ruci. Sonja se sada bori protiv nepobedivog neprijatelja, starosti i smrti koja se šunja iza ugla (umrla je ne dočekavši premijeru filma), ali svejedno ne posustaje, svesna svoje važne i herojske uloge u istorijskim procesima, o čemu svedoči i umontirani materijal sa DV kaseta iz kućne arhive.
Dodatni nivo ovog impresivnog dokumentarca sačinjavaju i Anine dnevničke beleške koje počinju kao hronika poznanstva između Marte i Sonje, ubrzo se pretvaraju u dnevnik rada na filmu (koji se ne čini uvek kao dobra ideja), da bi do kraja filma postale komentar na današnje stanje stvari i povlačile paralele o fašizmu i antifašizmu 40-ih i sada, te o zaboravu kojem su prepuštena neka od antifašističkih i socijalističkih dostignuća, poput institucije 8. marta. Zaključak filma da “ne moramo biti heroji da bismo bili partizani, ali da moramo biti partizani” apsolutno stoji i odašilje univerzalnu humanu poruku.