Istorija je sve osim koherentna, jednosmerna, pravolinijska i izglađena pripovest kakvom je predstavlja tradicionalno ustrojena istoriografija: ona je puna kontradiktornosti i neravnina, nelogičnosti i lakuna, sinkopa i improvizacija. Svi istorijski procesi i događaji – a među njima i period Hladnog rata, kojim se bavi “Soundtrack za državni udar” / “Soundtrack to a Coup d’État” (2024), prikazan na ovogodišnjem Subversive Film Festivalu – rizomatski su sklopovi uzroka, povoda, opravdanja, posledica, interesa, (kar)aktera, energija, intenziteta, susreta, protokola, odluka i slučajnosti. Ako se, nalik udžbenicima istorije, pojednostavljivanje u dokumentarnom filmu s istorijskim predznakom neretko koristi zarad pedagogije (koja je uvek bar delimično manipulacija) ili manipulacije (koja je pedagogija ili kontra-pedagogija), jedini istorijski dokumentarci čija vrednost prevazilazi puko informativnu, jesu oni koji filmske tehnike uprežu kako bi bar dočarali svu tu nepripitomljivu složenost.
Johan Grimonprez s prikazom jednog takvog čvorišta istorijskih prilika, uhvatio se ukoštac očigledno svestan manjkavosti tradicionalnog istorijskog dokumentarca, ali i opremljen istorijsko-teorijskim znanjem, dugogodišnjim iskustvom s različitim medijima i građom, te okružen kompetentnim saradnicima (iskusni dizajner zvuka Ranko Pauković, kreativni montažer Rik Chaubet). U fokusu novog dokumentarca belgijskog multimedijalnog umetnika jeste Demokratska Republika Kongo, nekadašnja kolonija autorove rodne zemlje, tačnije turbulentni period 1950-ih pa sve do državnog udara Joseph-Désiréa Mobutua 1960. i ubistva premijera Patricea Lumumbe 1961, odnosno uloga koju su u državnom udaru odigrali belgijski kolonizatori, SAD na čelu sa C.I.A.-om i SSSR, brojne afričke i azijske države na putu ka vlastitoj nezavisnosti, te afroamerički džez muzičari.
Ako je suditi po odokativnom prebrojavanju referenci na odjavnoj špici, Grimonprez je konsultovao i komplirao na stotine izvora (filmovi, filmske novosti, propagadni snimci, privatni kućni zapisi, novinski članci, istoriografske i akademske studije, memoari, fotografije, muzika…). Sav taj organizovani metež istovremeno denotira proces istraživanja (drugim rečima: gledalac se suočava s istom nerazmrsivom količinom informacija) i konotira nesvodivost ove hladnoratovske epizode na te pomalo iritantne poštapalice kakve su narrative ili master narrative.
Potpomognuti brojnim citatima, uobličenim u džezerski stilizovane novinske naslove ili trezveno predstavljenim s propratnom akademskom fusnotom, protagonisti ove dvoipočasovne sage nude osvežavajuće političko višeglasje. Dok se film odmotava od entropičnog prologa ka završnici dostojnoj političkog trilera, pre nego što će poentirati ponešto didaktičnim prologom, ljudski glasovi i muzičke deonice se smenjuju, dopunjuju, koče i ubrzavaju, udvajaju i jedni drugima protivreče. Ako Grimonprezov akademsko-džezerski asamblaž uopšte ima istaknute protagoniste, onda se na rubu obruča koji se postepeno steže oko Lumumbe nalaze Nikita Hruščov, Louis Armstrong i Lumumbina bliska saradnica Andrée Blouin, dok im se iz savremenog trenutka kao prateći vokal pridružuje pisac In Koli Jean Bofane, koji slemuje odlomke iz svog romana “Congo Inc.: Le testament de Bismarck”.
…”Soundtrack za državni udar” u najmanju ruku je impresivan film koji se bez previše oklevanja već može uvrstiti među najviša dostignuća svetske dokumentaristike tekuće dekade.
Čitav film mogao bi se opisati kao jedna duga montažna sekvenca koju odlikuju tropi muzičkog spota, estetika omota džez albuma i tipografska rešenja džez magazina. U toj bravuroznoj džezifikaciji borbe za nezavisni Kongo (i druge afričke i azijske države, kasnije članice Pokreta nesvrstanih), istorijske ličnosti poput Hruščova, Fidela Castra ili Malcolma X-a (ili tačnije: njihovi avatari) i sami su deo jednog džez ansambla: ističu se solo-partijama, povlače u pratnju, nastupaju unisono ili višeglasno, u kontrapunktu ili sasvim disonantno, zastaju i greše, citiraju i bivaju citirani, parafraziraju ili izvrću, izvode složene ili jednolične partiture.
Džez u ovom ambicioznom ostvarenju vrtoglavog tempa ujedno služi kao saundtrek za sam film, zadajući mu ritam, ton i intenzitet, ali i kao metakulturni ili metaistorijski komentar. Afroamerički džez muzičari, u prvom redu Armstrong i Dizzy Gillespie, nisu tek vesnici emancipacije, pa ni samo stvaraoci i izvođači američkog soft powera, već i izaslanici instrumentalizovani za potrebe američke politike i ekonomije. Oni su ujedno i revoltirani građani i zagovornici ravnopravnosti, ali i ambasadori mira i ljubavi koji služe kao paravan za eliminisanje Lumumbe i njegove dekolonijalne politike. O tome možda najelokventnije progovara sedmominutna sekvenca praćena Armstrongovom verzijom “La vie en rose” Édith Piaf, tokom koje se ređaju slike Satchma na afričkoj turneji, na kojoj tvrdi da ga niko neće kidnapovati u Kongu dok zapravo njegov koncert služi kao trojanski konj za američko-sovjetsku borbu za uranijum u Katangi; ali i zapisi Eisenhowerovih obećanja da se SAD neće mešati u politiku Konga i dokumenti o zaveri protiv Lumumbe koji pokazuju upravo suprotno. Kako sekvenca odmiče, antitetički romantična i vedra balada o životu u ružičastom pretvara se u svoj sablasni eho, zatim usporava tako da dobije jezovit prizvuk, sve dok se sasvim ne povuče, na ekranu ostavljajući citat belgijskog poručnika Marlièrea: “U Kongu je već previše potencijalnih atentatora na Lumumbu”.
Ujedno istorijski mockumentary i audiovizuelno istraživanje, esejističko-arhivski eksperiment i kritika izrabljivanja ikoničnosti u dokumentarne svrhe, dekolonijalni džez long-long-play ali i masterclass u radu sa zvukom i slikom, “Soundtrack za državni udar” u najmanju ruku je impresivan film koji se bez previše oklevanja već može uvrstiti među najviša dostignuća svetske dokumentaristike tekuće dekade.