Brojne nominacije i nagrade koje je, od Berlinala do Evropske filmske akademije, prikupio odlični “Gospodin Bachmann i njegov razred” (2021) nemačke rediteljke Marije Speth, svakako se ne mogu pripisati samo već onom unekoliko oprobanom obrascu školsko-imerzivnog dokumentarca čije je savremene temelje postavio “Biti i imati” (Nicolas Philibert, 2002.). Ovaj podtip društveno-institucionalnog dokumentarnog filma zasniva se na dugoročnom posmatranju jedne grupe dece u predškolskom ili školskoj ustanovi, a protagonisti su simpatični (pred)školarci, najčešće iz siromašnijih porodica, i njihovi brižni predavači. Deca tokom perioda snimanja rastu i napreduju, uče i greše, dok im učitelji i nastavnici na tom putu strpljivo pomažu. Film Marije Speth u taj obrazac uspešno je integrisao dve sociološko-dramaturške dodatne vrednosti: razred Dietera Bachmanna u nemačkom gradiću Stadtallendorfu sačinjen je od dece emigrantskog porekla, a sam Bachmann nesvakidašnji je pedagog s heterodoksnim metodama.
“Favoriten” (2024) austrijske autorke Ruth Beckermann, prikazan na ovogodišnjem Berlinalu i jučer na zagrebačkom Subversive Film Festivalu, prati jedno odeljenje najveće osnovne škole u bečkoj četvrti Favoriten od drugog do četvrtog razreda (7-10 godina), odnosno decu iz imigrantskih porodica kojoj nemački nije maternji jezik (poreklom iz Turske, Sirije, Srbije, Severne Makedonije, Albanije, Bugarske…) i njihovu mladu učiteljicu turskog porekla Ilkay Idiskut.
Film iznad proseka savremene dokumentarističke ponude izdižu dva kvaliteta: jedan čisto filmske, jedan sociološke prirode. Prvi se tiče materijala snimljenog praktično uvek u visini deteta, odabranog i složenog tako da se kroz toplu i poletnu trogodišnju hroniku jedne mikro-zajednice (nastava, kontrolni, ples, izleti; drugarstvo i podrška, zadirkivanja, svađe i tuče…) stekne i utisak o atmosferi u učionici, ali i da se profilišu i učiteljica – egzemplarna, pažljiva, emancipovana, ujedno dobronamerna, pravična i stroga – i nekoliko dece. Jedina intervencija u ustaljen model imerzije jesu kadrovi koje snimaju i intervjui koje vode sami učenici. Ma koliko nominalno deci nudio alatku da filmski oblikuju svoje iskustvo, ovaj postupak više se doima kao povlađivanje prisutnom imperativu empowermenta nego kao istinski neophodan prosede, mada nedvojbeno nudi nekoliko zabavnih i poučnih momenata, kada na primer jedna devojčica kaže da ne želi da se uda da ne bi morala da brine o svom mužu. Osim toga, iako prirodnost dece na ekranu sugeriše da su se deca brzo navikla na kameru u učionici, neophodnost prisustva čak četvoro članova filmske ekipe na licu mesta (rediteljka, koscenaristkinja, direktor fotografije i snimatelj zvuka) ostaje upitna, budući da je njihovo prisustvo izvesno remetilo školsku svakodnevicu.
Film Ruth Beckermann nudi vredne sociološke uvide: od dinamike jednog multikulturalnog i multikonfesionalnog odeljenja, preko raznih poteškoća s kojima su suočena ova deca većinski iz radničkih porodica do problema austrijskog obrazovnog sistema.
Film Ruth Beckermann nudi vredne sociološke uvide: od dinamike jednog multikulturalnog i multikonfesionalnog odeljenja, preko raznih poteškoća s kojima su suočena ova deca većinski iz radničkih porodica (savladavanje nemačkog, pritisak roditelja) do problema austrijskog obrazovnog sistema (hronični nedostatak osoblja). U prvoj polovini filma, roditelji ostaju izvan kadra, odakle se, posredno, uvlače kroz izjave dece koja prepričavaju njihove reči ili predstavljaju njihova zanimanja (sa jednim ili dva izuzetka ne visoko kvalifikovana) te kroz reakcije na loše ocene koje otkrivaju i pritisak roditelja i opšti pritisak društva. Povremeno pojavljivanje roditelja na sastancima s učiteljicom u drugoj polovini filma potvrđuje ono što se po interakcijama u razredu već naslućivalo: neki ne govore nemački, drugi su prezauzeti poslom i drugom decom, dok jedan visokoobrazovani par iz Tunisa očigledno očekuje istu ambicioznost od svoje ćerke, koja trenutno ne opravdava njihova očekivanja.
U samoj učionici vidljivi su i učiteljičini napori da, pre svega insistiranjem na važnosti ženske emancipacije i jednakosti polova, utiče na dominantne patrijarhalne svetonazore. Iako se religija u ovom odeljenju većim delom muslimanske veroispovesti takođe tretira u skladu s načelima jednakosti i tolerancije, za oko naročito zapada procep između, s jedne strane, odeljenjske posete katoličkoj katedrali Stephansdom iako u grupi nema katolika (poseta džamiji se podrazumeva ako se ima u vidu konfesionalni sastav odeljenja) i, s druge, tek usputnog pominjanja pravoslavne veroispovesti dece iz Srbije i Bugarske. Drugim društveno-političkim temama, poput rata u Ukrajini, dato je vidno manje prostora, dok je kovid nonšalantno i neopravdano izbrisan iz prostora kadra, iako je film gotovo u celosti sniman tokom pandemije.
Premda nenametljivo izvedena, poslednja četvrtina filma čita se kao dvostruka poruka. Na dan kada Ilkay Idiskut odlazi na trudničko odsustvo, i učiteljica i čitav razred se rasplaču, a ova dirljiva scena završava se grupnim zagrljajem. Film Ruth Beckermann nipošto nije moralizatorski, pa se i ovde treba suzdržati od moralizatorskih zaključaka, ali nije preterano reći da, u vreme kada su učiteljska, nastavnička i profesorska zanimanja bolno obezvređena, ovakav emocionalni izliv podseća na izuzetan značaj jedne posvećene učiteljice za školarce. Naličje ipak ostavlja gorak ukus društvenog determinizma: ma koliko vešta i predana, jedna učiteljica ne može da bude garant za društvenu mobilnost, pa tako tanki izgledi za dugoročno školovanje ove dece samo još jednom potvrđuju da je onima koji nisu – burdijevskim rečnikom – les héritiers, niti na bilo koji način Favoriten, potrebno mnogo više od toga i za najmanje korake na društvenoj lestvici.
