Možda je poslednji dokumentarac Austrijanca Michaela Glawoggera (1959. – 2014.), “Bez naslova” / “Untitled” (2017), od samog početka zamišljen baš kao takav: bez naslova i teme, ali ne i bez sadržine, fluidan i leteći kao tok tek oslobođenih misli, skačući između desetak zemalja i dva kontinenta, posmatrajući ljude, njihovu interakciju, rad i kulturu u najširem smislu te reči. To nikada nećemo saznati jer je Glawogger 2014. godine, tokom snimanja u Africi, preminuo od malarije u 55. godini života. Dokumentarac kojeg je dovršila njegova montažerka i dugogodišnja saradnica Monica Willi, ulazi sutra (Dokukino KIC, subota, 27.4.) u hrvatsku kinodistribuciju nakon dugotrajne i nagradama obeležene festivalske turneje, čemu će prethoditi masterclass predavanje spomenute korediteljke.
Kruži teorija da je Glawogger svoj dokumentarac koncipirao kao magnum opus bez jasne teme, baziran na opservacijama, te da je Monica Willi, osim dodavanja naratora (ovde te uloge preuzimaju glumice Brigit Minichmayr i Fiona Shaw) koji čitaju Glawoggerove i njene beleške, samo sledila viziju autora s kojim je redovno sarađivala. Ova teorija nije čak ni naročito čudna jer bi se “Bez naslova” savršeno uklopio u Glawoggerov dosadašnji dokumentaristički opus čiji su se najistaknutiji radovi bavili upravo ljudima, njihovim načinom života, radom u svrhu preživljavanja i kulturom na različitim mestima i kontekstima. U “Megagradovima” / “Megacities” (1998) Glawogger se bavi prekarijatom na margini megalopolisa kakvi su New York, Moskva, Bombay i Mexico City. “Smrt radnika” / “Workingman’s Death” (2005) fokusira fenomen rada, odnosno spremnost ljudi za upuštanjem u ekstremne situacije, izlaganju riziku i naporu kako bi zaradili za život, dok se radnja selila od Nemačke i Ukrajine, preko Nigerije i Pakistana do Kine i Indonezije. Konačno, “Slava kurvi” / “Whore’s Glory” (2011) ostaje na sličnoj liniji, ovog puta prateći prostitutke u Meksiku, Indiji i na Tajlandu, tretirajući njihovo zanimanje kao i svako drugo. Osim toga, Glawogger je režirao i igrane filmove, učestvujući na brojnim zajedničkim projektima i omnibusima.
Austrijski reditelj za cilj je imao ponuditi svoje viđenje sveta koje ne bi bilo ograničeno strogo određenom temom i precizno definisanim kontekstom, već je pustio da ga vodi put, intuicija i radoznalost.
Austrijski reditelj za cilj je imao ponuditi svoje viđenje sveta koje ne bi bilo ograničeno strogo određenom temom i precizno definisanim kontekstom, već je pustio da ga vodi put, intuicija i radoznalost. U tom smislu, Glawogger s nama deli neka svoja razmišljanja, ali nikako fiksirane sudove i rešenja, putujući u “Bez naslova” po Balkanu, jugu Italije, Severnoj i Zapadnoj Africi. S obzirom na ovaj kontekst, vrlo je nezahvalno i besmisleno nadugačko i naširoko raspravljati o radnji filma jer su od nje prisutni samo fragmenti: planinsko selo u Albaniji, sela pokraj ceste u Srbiji, opustela ratom uništena sela u Hrvatskoj, deponije, crkve, improvizovane tržnice u Africi, mladi ljudi koji tragaju za zlatom na muljevitim obalama reka kao u kakvom westernu, nestanak struje u velikom gradu kojeg zatim počnu osvetljavati baterijske lampe i ekrani mobilnih telefona. Možda su dve najimpozantnije scene ujedno i one najduže: parking za magarce gde će se dva uznemirena mužjaka potući koliko im to uzice kojima su vezani dozvole, te seansa rvanja mladića na pesku i prašini.
Ništa od toga nije dato linearno, hronološki u smislu dnevničkih beleški s puta, već Monica Willi materijal slaže po ugođaju i emociji koji u sebi nosi, koristeći se naracijom kao vezivnim tkivom i ključem u kojem je moguće film tumačiti. U neku ruku možda se radi o izdaji Glawoggerovih namera ukoliko je reditelj ciljao na opservacije čisto vizuelne prirode, bez verbalnog komentara. No, ovaj potez njegove dugogodišnje saradnice nije bio samo nužan, već je filmu dodao i esejistički nivo, time ga približivši jednom od možebitnih uzora, filmu “Bez sunca” / “Sans Soleil” (1983) Chrisa Markera. Naravno da ovde nije reč o pukoj kopiji ili prenošenju uticaja, već i same te beleške i naracija govore o važnosti ovog nomadskog projekta, najpre Glawoggeru, pa onda svima ostalima. Čini se – dovoljno da bi doslovno i metaforički dao život za njega.