Od paganskih vremena ljudi su na žrtvenike višim silama i bićima prinosili plodove, životinje, decu, device i plavokose dečake. Vremenom je žrtvovanje gubilo svoj socijalni značaj, ne bi li se sasvim posvetilo pojedincu – požrtvovanom ili žrtvovanom. Postoji jak motiv za žrtve i danas, još kakav – složićemo se u tvrdnji, ali ne i u konačnoj požrtvovanosti. Sve teže se odlučujemo na odricanje, a kamoli na požrtvovanost. Radije ćemo ostati među posmatračima i nećemo biti motivisani. U publici je pojedinčev motiv miran, skriven i siguran…
Žrtveni hram televizije posrće i urušava se kao nekakav drevni grčki templon. Sila je TV, još se ne predaje, jer istorija njena pamti velike žrtve u krvi. Junake poput Antigone, Romea, Julije, tužnog viteza iz La Manče, Rudolfa Valtentina, sirote Marilyn, Kobejna, Ejmi… Ipak, evo i jedne žrtve za koju malo ko zna.
Nakon svetskog uspeha dugometražnog dokumentarca “Actress” (2014), reditelj Robert Greene ponovo se posvetio poniranju u plemenito, ali katkad i vrlo opasno glumačko zanimanje. Amerikanac i studija ženskog karaktera – klapa druga, ovaj put u dokufikciji s igranim elementima o tragično preminuloj novinarki Christine Chubbluck.
Greene se u svojem najnovijem filmu “Kate Plays Christine” (2016) pozabavio sociološkim terminom žrtvovanja – onog sakralnog darivanja kakvo još od davnina ljudi za opšte dobro čine, uvereni ili u zabludi, kakogod – i to kroz tužnu sudbinu preminule Amerikanke koja je 1974. godine izvršila samoubistvo u živom programu lokalne floridske TV-stanice. Beše joj tek 29 godina, i beše devica, u horoskopu ali i u svojoj fatalnoj ljubavničkoj neopredeljnosti, u samoći iz koje nije videla izlaz. A zapravo izlaz joj bi žrtva, i to na oltaru televizijskog ekrana…
Film je s uspehom prikazivan na festivalima širom sveta, a nakon svetske premijere u januaru (Sundance Film Festival), usledili su Berlinale, True/False, IndieLisboa i drugi. Dokumentarac je tutnjao kao solidan i čvrst neopaganski simbol kino-dvoranama, ostavljajući za sobom podeljene kritičare i zatečenu publiku. U svojim ostvarenjima Amerikanac uporno beži od standardne dokumentarne estetike – iznimka nije niti “Kate”, pa u svrhu dodatnog saživljavanja u priču – naravno, i razbucavanja uštogljenih dokumentarnih kanona – Greene odlučuje do neprepoznatljivosti pomešati granicu između dokumentarnog i fikcionog. Ovakvom zahvatu u stvarnost svakako je bila potrebna čvrsta dramaturška osnova sposobna da flertuje s publikom, jer ko će drugi tumačiti dilemu: isplati li se žrtvovanje za opšte dobro?
Greene svoju narativnu strukturu gradi oprezno, autorski zahtevno i temeljito, šetajući linijama dnevnika zaboravljene i depresijom shrvane žrtve, ne sluteći konačne odmotavajuće detalje jedne priče bez povratka. Kako bi saživljavanje bilo potpuno, autor odlučuje angažovati manje uspešnu epizodisticu nezavisnog filma, Kate Lyn Sheil, da za potrebe filma – glumi Christine. I ne samo glumi – BUDE Christine. Kako bi celi set izgledao što uverljivije, filmska ekipa dogovara saradnju i s ostalim glumcima. Jedna glumica tako je angažovana za ulogu Christinine majke, drugi je na određeno vreme postao njen novinarski kolega itd.
Paralelno s uvežbavanjem postavki igranog filma, autor nas vodi u posete doktorima, psiholozima, i zapravo svim bitnijim svedocima života preminule glavne protagonistice. Posećena mesta, međutim, dele sudbinu svojih svedoka – pustu i od vremena zaboravljenu. Ubrzo i Kate, zajedno s filmskom ekipom, postaje delom tog palanačkog mikro-sveta, sasvim sličnog onom iz mučeničkog dnevnika Chris Chubbuck pre četrdeset godina. Glavna životna glumica i ona obična, fikciona, uskoro počinju da se stapaju u jedan opasni i nestabilni entitet…
Beše Christini 29 godina, i beše devica, u horoskopu ali i u svojoj fatalnoj ljubavničkoj neopredeljnosti, u samoći iz koje nije videla izlaz. A zapravo izlaz joj bi žrtva, i to na oltaru televizijskog ekrana…
Kako film odmiče prema kraju, Greene upotrebljava sve više igrane strukture, strogo kontrolisane fikcije koja uspešno rekonstruiše 70-te i tadašnji duh vremena. S perikom i umetnim sočivima, Kate se transformiše u usamljenu jedinku koja želi kriknuti preko svoje dremljive publike. No, Kate ćuti, kao što je ćutala i Christine – do konačnog praska i večnog gašenja životnih kamera.
A Christinin privatan život, osim onog savesnog profesionalnog dela, svodio se na svakodnevnu rutinu u društvu razvedene matere i brata, retke izlaske u noćne barove, i naposletku – česte osame u porodičnoj kolibi na obali okeana, velikog i hladnog, jednoličnog, što hrče grubo kao muška premorena zver. Kao, jer okean jeste imenica muškog roda.
Preminula novinarka beše lepog lika i vitka, duge crne kose i jakih obrva nad strelovitim pogledom iz smeđih očiju, često ozbiljna i stisnuta – bar tako je otkrivaju preostale fotografije i video-snimci. Postoji svedočanstvo kako je nesretna mlada žena 15. jula 1974. godine pred sam početak emitovanja tražila da kompletnu emisiju snime. Snimak je u konačnici načinjen, pa je u opticaju ostala tek jedna, nikad prikazana kopija u vlasništvu naslednika vlasnika televizijske stanice. I tako, kao što reče jedan sagovornik u filmu: “Čovek umire dva puta – prvi put kad prestane da diše, a drugi put kada mu neko poslednji put spomene ime”.
