Iz Prizrena za Dokumentarni.net: Marko Stojiljković
Nakon ekstenzivne festivalske turneje (True/False Fest, ZagrebDox, Berlinale, CPH:DOX…) započete na Sundance Film Festivalu u januaru ove godine, dokumentarni film “Veerin čarobni život” / “The Magic Life of V” / “Veeran elämät” (2019) prikazan je i na 18. DokuFestu u sklopu regionalne konkurencije Balkan Dox. Reč je pre svega o skandinavskoj priči, ali film je u balkanski deo kosovskog festivala ušao zbog porekla svog bugarskog autora Tonislava Hristova (“Dobri poštar”, “Zatvorska ekipa”), ali i činjenicom da se radi o o bugarsko-finsko-danskoj koprodukciji.
“Veerin čarobni život” dotiče se nekoliko povezanih tema: porodične disfunkcionalnosti, života s hendikepom, odnosno brige za osobu s hendikepom i role-play kulture kao terapijskog sredstva. Glavna junakinja Veera Lapinkoski finska je devojka od kojih dvadesetak godina, koju život nije mazio: roditelji su joj razvedeni, otac je alkoholičar i porodični nasilnik, a stariji brat Ville je mentalno hendikepiran usled bolesti u najranijem detinjstvu. Sve to njenu želju za samostalnim i normalnim životom čini neostvarivom, pa Veera često beži u svet fantazije igrajući role-play igre na kompjuteru, a posebno LARP (Live Action Role Play) na turnirima sa sebi sličnim otpadnicima. U tim trenucima ona se transformiše u imaginarni lik – V. Veeru ili V, uostalom, upoznajemo u sličnoj akciji – u školi magije, gde će dobiti odoru koju će često oblačiti kao neku vrstu sigurnosne ograde pred svetom. Ona, pak, nije ni najmanje zlonamerna prema bratu i pokušava da ga uključi u svoje jednostavnije aktivnosti poput mačevanja i streličarstva, što sve ide ruku pod ruku s fantazijskim granama role-play kulture. Na veliki turnir u Bugarskoj koji se održava u napuštenoj fabrici (setting igre je naučnofantastični), mesto mogućeg upoznavanja svoje buduće bliske prijateljice ili čak srodne duše, Veera odlazi sama. Sam događaj predstavlja centralnu sekvencu filma u kojoj će glavna protagonistkinja prevladati svoje strahove i suočiti se s demonima iz prošlosti.
“Veerin čarobni život” kao filmska celina ipak funkcioniše ukoliko ju posmatramo iz univerzalnog ugla odrastanja i potrebe za pripadnošću.
Hristov u “Veerinom čarobnom životu” bira zanimljiv rediteljski pristup posebno nevidljive muhe na zidu, pa se subjekti upuštaju u međusobnu interakciju krajnje slobodno i prirodno. Ipak, ovde se ne radi o klasičnom, školskom opervacionom dokumentarcu, već itekako skriptiranom filmu (Hristov i Kaarle Aho potpisani su kao scenaristi, Ljubomir Cvetkov kao koscenarista), montiranom i režiranom na igranofilmski način. Dojam verovatno pojačava i role-playing hobi, sam po sebi blizak glumi, pa nam ni u jednom trenutku nije jasno koliko Veera Lapinkoski zapravo glumi lik s ekrana monitora. Reč je, dakle, o pratljivom filmu prepoznatljive strukture i prosedea omladinske indie-drame čija je istinitost možda upitna, ali zato storytelling njegovog autora nije. Pitanje je, naravno, koliko i od kakve će publike biti primljen film rođen u ovakvim zakonitostima. Veerini problemi verovatno mogu delovati trivijalno uspoređujući ih s nečijim težim i životnijim, ali i dalje su – problemi. Pitanje je takođe i Hristovljevih prioriteta, koji se fokusirao – ne nužno i ispravno – isključivo na partikularni aspekt života svoje junakinje. “Veerin čarobni život” kao filmska celina ipak funkcioniše ukoliko ju posmatramo iz univerzalnog ugla odrastanja i potrebe za pripadnošću. Ako izuzmemo dojam skriptiranosti i pomenute jednoobraznosti, Hristov je u konačnici isporučio poprilično vešto ispričanu priču.
