16. Human Right Film Festival: Relevantne teme i profilirani stilovi

Živahna festivalska sezona u Hrvatskoj privodi se kraju, s tradicionalnom poslednjom postajom na zagrebačkom Human Rights Film Festivalu. S obzirom da je ovo portal posvećen dokumentarnom filmu, fokusiraćemo se upravo na taj, najbogatiji deo programa šesnaestog izdanja HRFF-a koji se od 2. do 12. decembra održavao u Zagrebu i Rijeci; bilo da u njega uvrstimo i hibridne i eksperimentalne forme ili da ostanemo metodološki strogi pa posmatramo samo čiste dokumentarce. Uostalom, percepcija dokumentarnog filma se menja, uvode se nove filmske tehnike, a u festivalskoj ponudi sve je manje tipičnih dokumentaraca televizijskog štiha sačinjenih isključivo od arhivskog materijala i dosnimljenih intervjua.

Osvrt na ovogodišnji festival o ljudskim pravima koji u stopu prati malopre spomenute trendove, valja započeti s domaćim filmom koji dolazi kao kruna ionako odlične godine za hrvatsku dokumentaristiku. Reč je o naslovu “Na vodi” (Petnaesta umjetnost, 2018. |★★★★ i 1/2) Gorana Devića u kojem se reditelj spušta na reke rodnog Siska koristeći vodu i aktivnosti na njoj kao vezivno tkivo socijalno šarolike i ratno-ekonomski traumatizirane sredine. Film je s dobrim razlogom nagrađen Posebnim priznanjem žirija na DOK Leipzigu jer je reč o izuzetnom ostvarenju, istovremeno meditativnom, hrabrom i čvrsto kontekstualiziranom, koje pleni izvrsnom fotografijom, preciznom montažom, ali i sadržajem s moćima menjanja ratnih paradigmi. Novu percepciju mesta, daleko od uobičajenog popkulturnog diskursa, ponudio je i američki filmaš Khalik Allah u svom filmu “Crna mater” / “Black Mother” (2018. | ★★★★) snimljenom na različitim formatima filmskog zapisa (od amaterskih super-8 filmova do savremenog digitalnog videa) načinjenih uzduž Jamajke, od nagužvanih ulica Kingstona do prirodnih lepota. Allah obektivom kamere prati izjave svojih sagovornika u offu, često nepovezane i rastrgane pa gledatelj na prvu ima dojam o pogrešnoj sinhronizaciji slike i tona. Takav pristup nudi nam bolji pregled poluorganizovanog ili neorganizovanog haosa koje društvo na Jamajci opterećeno rasom, socijalnim raslojavanjem te različitim religijama i narodnim verovanjima zapravo i jeste. “Crna mater” je kolažni, heterogeni film, iako reditelj imitira klasičnu tročinsku filmsku strukturu, kodirajući je poput tri trimestra trudnoće – dokumentarac završava scenom poroda, otkrivajući temu života samog po sebi.

Među vrhunce festivalske ponude uvrstio se i “Bisbee 2017.” / “Bisbee ’17” (2018. | ★★★★ i 1/2) Amerikanca Roberta Greenea, snimljen povodom stogodišnjice proterivanja rudara-štrajkača iz narečenog gradića u Arizoni, prema utrobi pustinje New Mexica. Dokumentarac u poznatom Greeneovom stilu meša fiktivno i dokumentarno, bacajući dubinski pogled prema perspektivnom, ali duboko nepravednom Bisbeeju iz prošlosti te onom odumirućem iz sadašnosti. Izazovima prošlih i sadašnjih vremena pozabavio se i švajcarski filmaš Markus Imhoof u svom filmu “Eldorado” (2018. | ★★★★) u kojem propituje odnos svoje domovine prema izbeglicama i migrantima, vodeći se vlastitim, unekoliko tragičnim iskustvom poznanstva s italijanskom devojčicom Giovannom, ratnom izbeglicom kojoj usled birokratskih komplikacija nije bio dozvoljen ostanak u Švajcarskoj. Imhoof analogiju spomenute nesrećne sudbine, ali i svojeg kasnijeg, dakako ugodnijeg migrantskog umetničkog života u Italiji – finim balansom između lične perspektive i sveobuhvatne drutštvene analize – primenjuje na savremene izbeglice koje se uspevaju domoći Švajcarske, ali u njoj ne uspevaju ostati zbog manjka sluha tamošnjih vlasti.

Sva je prilika da su ratovi, prošli, sadašnji i budući, teme kojih se nije tako lako otresti. Tako se Kambodžanac Rithy Panh svojim najnovijim dokumentarcem “Grobovi bez imena” / “Graves Without a Name” / “Les tombeaux sans noms” (2018. | ★★★ i 1/2) ponovo vraća na mesto zločina, kambodžanskih polja smrti, čija je žrtva i sam bio kao dečak. Panh i ovde priča vlastitu, ali i priče drugih ljudi koji su izgubili svoje familije za vreme zločinačkog režima Pola Pota. Reč je o korektnom filmu koji pati od pomalo izlizane, poznate i obrađivane priče, a pritom na formalnom planu nije inovativan poput njegovih prethodnih filmova “Slika koja nedostaje” / “The Missing Picture” / “L’image manquante” (2013) i “Egzil” / “Exil” (2016). Sponu između bivših ratova i sadašnjih tinjajućih sukoba možemo pronaći i kod ukrajinskog filmaša Sergeja Loznice u dokumentarnom filmu “Dan pobjede” / “Victory Day” / “Den’ Pobedy” (2018. | ★★★★ i 1/2), koji na istom mestu i na marginama protokolarnog događaja obeležavanja Dana pobede nad fašizmom u Berlinu, hvata različite grupe ljudi koji u proslavi učestvuju: od istinskih antifašista do onih deklarativnih i nesvesnih da podržavaju režim koji se od fašističkog razlikuje eventualno u nijansama.

S temom sportske sigurnosti započinje najnoviji dokumentarac Rumuna Corneliua Porumboiuja, “Beskonačni nogomet” / “Infinite Football” / “Fotbal Infinit” (2018. | ★★★★ ), premijerno prikazan ove godine u sekciji Forum u Berlinu. Reditelj prati svog junaka, prijatelja iz mladih dana i nekada talentiranog amaterskog fudbalera kojem je sportska povreda promenila život, pa sada on pokušava promeniti sam sport i učiniti ga sigurnijim. “Beskonačni nogomet”, međutim, nije film samo o fudbalu, već i o mikrokosmosu male sredine kojom se bez ulepšavanja pozabavilo i “Daleko sazviježđe” / “Distant Constellation” (2017. | ★★★ i 1/2) tursko-američke rediteljke Shevaun Mizrahi, osvajačice FIPRESCI nagrade na prošlogodišnjem Viennaleu. Autorica portretira stanare jednog turskog staračkog doma nastanjenog uglavnom ljudima armenskog porekla i zapadnog životnog iskustva. Ekskluzivnost mesta ne čini ga ništa veselijim, njegovi stanovnici pokušavaju na svaki način razbiti dnevnu rutinu, dok ih autorica portretira bez neugodne sentimentalnosti i eksploatacije.

Jedini u grupi dokumentarnih filmova za kojeg se čini da mu u programu nije bilo mesto ni po formalnoj inovativnosti, ni po društvenoj relevantnosti teme, još je jedan portret Ingmara Bergmana pod naslovom “Bergman: Jedna godina, jedan život” / “Bergman: A Year in Life” / “Bergman – ett år, ett liv” (2018. | ★★★). Koncept fokusa na značajnu godinu, 1957., u kojoj je švedski filmaš izbacio dva ikonička filma (“Sedmi pečat” i “Divlje jagode”), jednu televizijsku dramu te na pozorišne daske postavio četiri predstave, razumljiv je, ali autorica dokumentarca Jane Magnusson od njega često odstupa i odlazi u nepotrebne digresije koje pokrivaju celokupnu Bergamnovu karijeru, odvlačeći “Godinu” prema vodama filmske konfekcije. Nakon HRFF-ove projekcije, Magnussoov film osvojio je nagradu Evropske filmske akademije (EFA) za najbolji dokumentarni film 2018. godine, čime Akademija, poput one američke, pokazuje tendenciju bavljenja sobom i svojim ikonama, umesto potrage za inovativnim i relevantnim autorima u ove godine izuzetno bogatoj konkurenciji dokumentarnog filma.

Human Rights Film Festival ne pokriva samo filmski spektar, već i onaj društveno-politički, pa su i brojni popratni programi: govorni, muzički te drugi specijalne vrste, ove godine još zaslužniji za Human Rights etiketu u nazivu, možda čak i više od samih filmova. Posebna atrakcija bio je tako koncert ruskog sastava Pussy Riot, uz reviju književnosti zemalja Magreba, izložbu fotografija posvećenu Žilnikovim portretima ljudi s margine u različitim sistemima, uz obilje panela, tribina, razgovora, predavanja i okruglih stolova na teme koje itekako boje našu realnost. Na taj se način HRFF pozicionira kao itekako relevantan događaj na nacionalnom nivou, kako u filmskom tako i u šire društvenom smislu. Iz filmskog ugla, HRFF odlično prati trendove i pomera granice, a selekcija dokumentaraca ove godine je to i potvrdila, stavljajući festival u sam vrh regionalne ponude kada je reč o umetnički ispoliranim igranim, hibridnim i dokumentarnim filmovima.