Ma koliko varirao u temama, tehnikalijama i autorskim pristupima te poduzimao ekskurzije u igrani film, od ukrajinskog dokumentariste Sergeja Loznice možemo sa sigurnošću očekivati jedno: studiju ponašanja ljudi, najčešće mnoštva, u određenom prostoru i kontekstu. Loznica je hroničar, etnograf i istoričar, dakle posmatrač više nego pripovedač. To važi za skoro sve njegove filmove u dugoj i plodnoj karijeri, od ranih kratkometražnih radova, preko found footage perioda karijere kojeg su obeležili “Blokada” / “Blockade” (2005) i “Revija” / “Revue” / “Predstavljanje” (2008), pa sve do recentnih naslova “Majdan” / “Maidan” (2014), “Događaj” / “The Event” / “Sobytie” (2015) i “Austerlitz” (2016), kojem bi “Dan pobjede” / “Victory Day” / “Den’ Pobedy” (2018), jučer prikazan na 16. Human Rights Film Festivalu, po nekim aspektima trebao predstavljati idealan parnjak na dvostrukoj projekciji. Valja napomenuti da je samo u 2018. godini Loznica izbacio tri naslova, dva dokumentarna i jedan igrani; mada kod njega i igrani filmovi deluju dokumentarno u izrazu, što zbog opsesije za snimanjem gomile, što zbog navade da upotrebljava duge, statične kadrove. Postoji stoga bojazan kako je autor upao u hiperprodukciju, no sudeći po prvom filmu iz 2018. godine, “Danu pobjede”, premijerno prikazanom u sklopu Foruma na Berlinaleu, površnosti i brljotine, ako ih ima, ostavljene su za igrani “Donbass” / “Donbas” (2018., premijera u Cannesu) ili “The Trial” (2018., premijera u Veneciji).
Kao što je “Majdan” posmatrao ukrajinsku demokratsku revoluciju na naslovnom kijevskom trgu, “Događaj” bio doprinos kulturi sećanja na moskovski puč 1991. godine, a “Austerlitz” ispitivao savremeni fenomen turističkih ruta tragedije po mestima stradanja poput koncentracionih logora, “Dan pobjede” se bavi fenomenom proslave 9. maja, Dana pobede nad fašizmom, i to na jednom od potpisnih mesta, oko sovetskog memorijala u (istočno)berlinskom parku Treptower, gde je film i snimljen na licu mesta prilikom prošlogodišnje proslave. Samo mesto posebno je interesantno u kontekstu rusko-nemačkih i rusko-evropskih odnosa u rasponu od Drugog svetskog rata, preko Hladnog rata do današnjih dana. Valja imati u vidu da se Nemci, a pre svega Berlinci, nisu odrekli antifašizma i da se proslava inače instalirana od strane sovjetske okupacione vlasti neometano odvija i nakon završetka Hladnog rata.
Loznica uspeva sprovesti “Dan pobjede” kao ultimativnu studiju jednog fenomena i raskoraka između svečarskog narativa i banalne realnosti, u osetljivom političkom trenutku kada je sve teže uočiti suštinske razlike između deklarativnog antifašizma i neofašističkih praksi.
Film se bavi raznorodnom skupinom ljudi koji tu pobedu slave, pretvarajući celu proslavu navodno punu pijeteta prema žrtvi koju su oslobodioci podneli, u zabavu vašarskog tipa, farsu, pa čak i ideološku negaciju vrednosti antifašizma. S jedne strane, imamo čisto folklorne aspekte proslave, poput mladića u preširoko skrojenim uniformama koji uvežbavaju crvenoarmijski strojevi korak, amaterske zborove sastavljene od bakica koje pevaju onovremene borbene pesme i romanse (koje imamo prilike čuti i kao muzičku podlogu iz offa), kulturno-umetnička društva, prodavce suvenira i potomke poginulih. S druge strane, tu je i raznorodna – u klasnom i ideološkom smislu – ruska i generalno ex-sovetska dijaspora kojoj je to prilika za okupljanje i druženje. Na trećoj strani, tu su i ideološki čisti mladi lokalci koji istinski proslavljaju pobedu nad fašizmom. Na četvrtoj, nostalgičari koji se sa setom sećaju tekovina socijalističkog DDR-a. Na petoj, familije s decom koje uživaju u prazničnoj atmosferi. Paradoksalno, svoje mesto naći će tu i oni kojima je antifašizam neka vrsta kolajne kojom se ponose, a svojim delovanjem zapravo od fašizma ne odstupaju previše, poput podružnica moto-bande Noćni Vukovi iz različitih istočnoevropskih zemalja, te raznih paramilitarnih skupina kojima je jedna od retkih zajedničkih stvari podrška politici Vladimira Putina. I sve te grupe nekako egzistiraju zajedno, vođene strukturiranim protokolom, dok na rubovima skupa povremeno izbijaju sukobi, na sreću samo verbalnog karaktera.
Dok se poveznice s “Austerlitzom” nameću po tematskoj bliskosti, iako uz posve različit ton, Loznica različitosti naglašava potpuno drugačijim formatom slike i paletom boja. Nešto uža (16:9) i crno-bela fotografija “Austerlitza” odgovarala je mestu stradanja, ali ovde za promenu imamo widescreen (2.39:1) i puni kolor koji su u tonu s proslavom pobede, ma šta kome ona predstavljala. Loznica sebi namenjuje ulogu posmatrača i ostaje potpuno nevidljiv u snimljenom materijalu, dok su jedine primetne intervencije upotreba muzike i struktura punog kruga u vidu prve i poslednje scene prikaza samog spomenika. Možda se ideja fokusa prema jednoj proslavi sa svim njenim formama i protokolima čini banalnom, ali snimajući ljude koji u njoj učestvuju i koji ju čine, Loznica uspeva sprovesti “Dan pobjede” kao ultimativnu studiju jednog fenomena i raskoraka između svečarskog narativa i banalne realnosti, u osetljivom političkom trenutku kada je sve teže uočiti suštinske razlike između deklarativnog antifašizma i neofašističkih praksi.