Iz Beograda za Dokumentarni.net: Petar Protić

U podupiranje opstanka najstarijeg filmskog festivala u Srbiji – Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, od ove godine promenjenog imena u Martovski – uzidan je u 2017. godini i termin nacionalni, što mu daje epitet jedinstvene smotre dokumentarnog, alternativnog, eksperimentalnog i kratkog igranog filma u zemlji. Isti će, pretpostavlja se s neskrivenom nadom u organizacionom timu Doma omladine Beograda na čelu s dramaturgom i direktorom Filmskog centra Srbije Bobanom Jevtićem, omogućiti adekvatan prostor i prepoznavanje filmskih rodova i žanrova za koje publika nažalost uvek pokazuje manje interesa i volje. Ipak, ako se nešto menjalo, imalo uspone i padove, selidbe, zaokrete i programska preispitivanja, onda je to upravo ovaj beogradski festival.

64. izdanje Martovskog festivala (30.3. – 2.4.) svečano je otvoreno u velikoj sali Doma omladine premijerama dva dokumentarna filma veterana jugoslovenske i srpske kinematografije, Mladomira Puriše Đorđevića (“Bunker 93”, 2017.) i Ljubiše Samardžića (“Panta rei”, 2017.). Ovim filmovima je talas sećanja i preispitivanja smekšao emocije, što je uz lično prisustvo autora – starih i bolešljivih ali nasmejanih – doprinelo da publika već na prvi susret zavoli ono što će uslediti u naredna četiri dana. Sve uz postojeći protokol, ležeran i prijateljski neposredan, predusretljivo domaćinski, uz sale pune dobronamernog i pristojnog sveta. Stara festivalska ljubav ima novo ime, ali je tu da se voli, još više i duže, kao što voli se dobar film ili dobar čovek.

Na fotografiji: Boban Jevtić / Foto: Stanislav Milojković / Martovski festival

Najblistaviji sjaj drugog dana stvorila je slika mladih koji ispuniše veliku salu pred projekcije filmova, iščekujući premijere svojih ostvarenja. Svako ispred svog ličnog umetničkog doprinosa treba ponosno da stoji, zbog onog što su voleli oni, a sada došli da vide hoće li voleti i publika, zarad priče, poruke, slike ili baš njih – aktera. Ruku na srce, ljubav je jača i od filma i od stvarnosti, ljubav je (kažu) jača od starosti, i upravo to je ono što ohrabruje i podstiče – da nacionalna filmska fabrika bude veća i uposlenija u godinama koje dolaze, da bude na okupu od proleća do proleća, od poznanika do prijatelja i velikog drugara, doživotnog pratioca, pouzdanog i nezamenljivog saradnika.

Selektor dugometražno-dokumentarnog dela programa, Dragan Nikolić (autor nezaboravnog “Pogrebnika”), u svom selektorskom obrazloženju, između ostalog, optimistički je najavio: “Ono što me raduje, kao filmofila, jeste da naše kolege iz godine u godinu dokazuju da rame uz rame mogu da stoje sa filmadžijama koji dolaze iz produkcijski mnogo pouzdanijih i uređenijih sredina.”

To jeste suština kada se prisetimo epiteta nacionalnog koji je Martovskom festivalu uzidan u trajanje. Na polju produkcijskih mogućnosti, međutim, bojimo se da srpski dokumentarni film još stoji na dalekoj periferiji gde lična poznanstva ili upornost uticajnih pojedinaca mogu stvoriti tek privid pouzdane i uređene sredine za pravljenje filmova. Izvesni centralizam u društvenom životu malih država, pa tako i malobrojnih naroda, stoji kao snažan faktor zaštite od promena, čak i od slobode, pa se programski sadržaj ne poboljšava, iako su uslovi za prikazivanje, promociju i komunikaciju sve bolji. Dakle, organizatori se trude, ali stvaraocima i publici treba mnogo vremena da njihov trud prepoznaju i prihvate, pa otud svi prateći programi, čak i muzički koncerti, jarkosvetleći bilbordi i plakati, ne bi li glas tužnih i siromašnih filmaša dopro u sve krajeve malene zemlje na brdovitom B.

Foto: Stanislav Milojković / Martovski festival

Što se tiče osvrta na programski sadržaj, u kategoriji dugometražnih dokumentarnih filmova (preko 50 minuta) izdvojili bismo “Voli vas vaša Sexymaja” Ivana Mandića (2016..; ), kojem uprkos odličnom izboru aktera jedne složene društvene priče, nedostaje doslednosti u konstrukciji naracije. “Zid smrti, i tako to” Mladena Kovačevića (2016.; ) nagrađen je za dizajn zvuka, a govori o realitetu žene na vašarskom, ali i životnom zidu smrti. Beograd je ugostio i premijeru dokumentarca “Daljine” Nemanje Vojinovića (2017.; ), kojem svakako predviđamo uspešan festivalski put u regiji i dalje u daljine filmskog sveta. Tužna je to priča majke koja pokušava da stvori bolju stvarnost u predgrađima sve surovije Amerike, pa da tamo (jednog lepog dana) započne novi život, lepši i srećniji – sa svojim sinom koji ostavljen čeka na Kubi, dok sazreva i svira tužne pesme na gitari.

Grand Prix za najbolji dokumentarni film do 50 minuta osvojio je “Papirnati život” (2017.; ) novosadskog autora  Zorana Tairovića, dok je Grand Prix za najbolji dugometražni dokumentarni film uzela “Dubina dva” (2016.; ) Pančevca Ognjena Glavonića. Tairović otvoreno spominje decu čije je detinjstvo ispunjeno radnim obavezama, opominjući/upozoravajući u kakvom gadnom svetu zapravo živimo. Međutim, njegovo ostvarenje stoji uramljeno u kliše socijalne drame, umesto da slobodno iskaže lični komentar pa tako ostavi konkretan autorski pečat na delikatnu temu.

Na fotografiji: Ognjen Glavonić / Foto: Stanislav Milojković / Martovski festival

Film Ognjena Glavonića vraća u jednu prošlost – u vreme konačnog obračuna sa Albancima na Kosovu, a zapravo konačne sramote čitave srpske nacije na kraju građanskih ratova devedesetih. Genocidni pokolj albanskih civila sklonjen je u hladnjaču, pa bačen u hladni Dunav, a onda decenijama u ignorisanje, dok se nacija upinje da okrene glavu i čak kolektivno oprašta krvnicima. Hej, u ime svih. Jer to, to smo mi – kažu oni, a mi, mi, baš kao i žiri Martovskog festivala, dobro znamo da to ne može biti dalje od istine. Jedinstvena naracija i uzbudljiva drama Glavonićevog filma u velikoj je meri postignuta montažnom umešnošću, stoga je razumljiva strukovna nagrada upravo Jeleni Maksimović (“Kompleksna temu od izuzetnog društvenog značaja dočarana je u savršenom ritmičko-emotivnom odnosu”, obrazložio je žiri). Zapravo, Jelena je mnogo doprinela da Ognjen stvori grandioznu opomenu za budućnost, da opet pod nos gurne grobljanski, smrdljivi necvet – kako je to sročio princ srpske poezije Branko Miljković“nikad cvet ne mogu reći, ako ne mirisah necvet mnogo veći”.

I tako je počeo a-a-aaapril u Beogradu. Mogli smo sresti još jedan osmeh Ljubiše Samardžića, dobrih filmova – ukupno više od 150 programskih, starih i novih prijatelja, a zatim još filmova videti i njihove autore poslušati. Predstavljeni su festivali iz Evrope, razgovarali su autori, zanatlije, publika, i čak je posle par godina čekanja učesnicima festivala i gostima svirao beogradski pop-bend Autopark. Zahuktavalo se i u razmeni znanja po radionicama Jovane Nikolić, Mile Turajlić, a naročito Borisa Mitića. Svakako, potvrdilo se da je tim Bobana Jevtića valjano upućen u moderne tendencije filmske industrije, s liderom koji ima odličnu memoriju, a svi su kao kolektiv zahtevni, pre svega prema sebi. Zato je Martovski festival dostojanstveno ostavio trag u teškom proleću svog grada, dok je nacija turirala motore izborne trke, iako je pobednik bio predvidljiv, a predvidljivost, to filmadžije dobro znaju, mrski je neprijatelj svake priče. I opet su stvari došle na svoje, samo je pesnik, filmski i lirski, ostao dalek i sam. U snovima. Dok njegovo srce tuče, za neki još neopevani san. San što će doći. O tome kako:

Tamo daleko jedan starac jaka srca,

jezikom boje zrele trešnje,

liže li, liže, limun žut.

Komentiraj